Понашање и карактер родитеља утичу на формирање личности детета

јул 23, 2016

Да ли би непослушан, хиперактиван двогодишњак био смиренији уз стрпљивију мајку? И, да ли екстровертни родитељи одгајају исту такву децу? Све је више доказа да карактер и понашање родитеља, ма колико сјајни били, мало утичу на формирање личности детета. Неуробиолози објашњавају зашто је то тако…
porodica
Да ли сте икада размишљали о томе у какву ће особу израсти ваше дете и који је одлучујући фактор у његовом развоју? Да ли понашање мајке може обликовати личност детета или бар утицати на њу? Судећи према научним сазнањима, ви сте већ урадили највећи део тог „обликовања“ – једноставним преношењем гена на бебу.
Половину наших карактерних црта наслеђујемо од родитеља. То значи да гени (природа), окружење у ком живимо и начин васпитања утичу на наш карактер колико и оно што добијамо наслеђем. Ова спознаја биће велико и, вероватно, непријатно изненађење за већину родитеља који верују да је њихов утицај пресудан у формирању детета.
Још од када је Фројд утврдио да је детињство кључно раздобље за разумевање свих појава у људском роду, психологија у најранијим искуствима тражи одговоре за све облике понашања. Према овој теорији, лош однос с родитељима повод је да се формира интровертна и огорчена особа, док је одрастање у великој породици (са много деце) узрок за нечију изражену такмичарску природу и потребу за доминацијом. Међутим, ни ово није у потпуности тачно.
Размислите још једном
Када је реч о личности, изгледа да сва друга окружења врше снажнији утицај на дете од онога које родитељи креирају у дому. Ова теорија постала је део психолошке науке од 1987. године, када је британски психолог Роберт Пломин објавио научни чланак под називом „Зашто су деца из исте породице толико различита?“
Анализом студија о близанцима и усвојеној деци, Пломин је сугерисао да нормално окружење у којем одрастају рођена браћа и сестре – које укључује стил родитељства, као и расположење и приоритете у целој породици – не формира личност, нити утиче на психолошки развој. Термин „нормално“ значи одсуство физичког и менталног злостављања или занемаривање потреба деце. Такође, нормално окружење је и оно у којем се родитељи не понашају превише заштитнички нити су пак превише захтевни према деци.
Најјаснији доказ за Пломинов закључак јесте истраживање о усвојеним двогодишњацима одгајаним са другом децом с којом нису у биолошком сродству.
Под претпоставком да начин одгајања детета снажно утиче на дефинитивно формирање личности, логично би било очекивати да су деца одрасла у истој породици карактерно сличнија него случајни пролазници на улици. То, ипак, није тако. Окружење које утиче на формирање личности, сматра Пломин, није оно у породици, већ изван ње.
Уз такве пријатеље…
Амерички истраживачи отишли су корак даље у подржавању ове теорије тврдећи да на децу углавном утичу вршњаци. Други психолози сматрају да на формирање личности утиче начин на који нас други људи доживљавају. Особине попут изгледа и интелигенције утичу на то како ће нас други људи видети, тако да се њихова реакција на нас дубоко уграђује у нашу личност.
Наравно, све ово не значи да је утицај родитеља и породице мање битан фактор у развоју детета. Задатак родитеља јесте да детету олакшају улазак у свет, као и да га усмеравају, подржавају, храбре и показују шта је у том свету добро а шта лоше. На крају крајева, спознаја да као родитељи нисмо апсолутно одговорни за то каква ће нам деца бити доноси неку врсту олакшања. Оно нас ослобађа извесне дозе кривице и анскиозности и помаже да будемо опуштенији и бољи родитељи, свесни да свака мала ствар коју учинимо, или не учинимо, неће оставити значајне последице на развој детета.
Нема више сукоба између природе и васпитања
Дакле, ако су све карактеристике понашања људи наследне природе, онда стара полемика о сукобљеним утицајима природе и васпитања више не важи. Модерна наука показује да оба фактора здружено делују.
Интелигенција је једна од особина која се наслеђује у највећој мери (60 до 80%). Гени преносе неке особине на које никада не бисте помислили. На пример, способност за емпатију наслеђује се у одређеној мери, као и склоност ка скупљању и чувању ствари.
Однос утицаја природе и васпитања (утицаја околине) и даље је предмет научних истраживања. Од момента зачећа, наша ДНК се стално реинтерпретира. Индивидуални гени се укључују и искључују као реакције на свет који нас окружује и на живот који водимо. И то је све што можемо да радимо – да реагујемо.
 
Извор: mamaibeba.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама