Дуго већ, деценијама, међу родитељима се воде дебате – да ли је етички лагати децу да им поклоне испод јелке оставља дека у црвеном оделу с дугом брадом, који на летећим санкама долази чак са Северног пола? Јер, свима је јасно, пре или касније деца схвате да магију праве мама и тата.
А опет, за многе породице је лагање о Деда Мразу некако део традиције новогодишњих празника. Писање писма, ишчекивање, колачићи за Деда Мраза, чаролија јутра тог 1. јануара кад деца у цик зоре појуре према јелки. Све то нас тера да настављамо да гајимо илузију. Али, да ли охрабривање дечјег веровања у Деда Мраза заправо значи да је у реду лагати децу?
Дечји психијатар Jennifer L. Hartstein не сматра да је лоше код деце подстицати веровање у ову врсту магије. „Мала деца често заправо живе у магичном свету фантазије. А Деда Мраз је део тога. Идеја о њему, о Зубић Вили и другим сличним „бићима“ део је дечје невиности и веровања у магију.“ – каже Hartstein.
Добро, али кад је тренутак да „признамо“?
Па, здрав разум каже – онда кад дете отворено пита да ли Деда Мраз постоји или су играчке испод јелке од тате и маме.
Родитељи се тад обично питају како да признају детету да су га годинама уназад обмањивали и сруше чаролију. Али психолог Сунчица Јовановић каже да се чаролија не мора покварити тиме што ћете рећи истину.
– Овде нема неког општег одговора него само личног, у складу са вредностима родитеља и оним што родитељ жели да пренесе детету. Свако од нас следи своје вредности тако да овде не могу дати одговор као психолог, већ само лични. Ако дете изрази сумњу рекла бих: ”У праву си, ми остављамо поклоне испод јелке. Али, бајке постоје, када их ми таквим направимо. Знаш, мит о Деда Мразу је настао од Светог Николе који је остављао поклоне сиромашној деци на прозору и то је чин доброте и племенитости и давања. Тако је од лепе, старе приче настала бајка, а ми чувамо ту бајку и сваке године подсећамо се на то.” – каже Сунчица Јовановић.
Она истиче да је битно која је вредност и мотив који имају људи који гаје код деце веровање у Деда Мраза. На основу те вредности, чак и кад детету постане јасно да поклони испод јелке не стижу кроз оџак, родитељи могу да одрже магију и поенту ритуала и обичаја који се касније и генерализује у одраслом добу.
– Свако родитељство је оригинално, попут отиска прста, па је битно да свако од нас преузме одговорност за свој прст, а последица увек и сигурно има. Како оних добрих, тако и оних које нам се можда неће допасти. Али то је сасвим у реду – каже наша саговорница.













„Roditelji obmanjuju dete“, jedna od rečenica. Nove etike vidimo dokle su nas dovele. Neka dete bude u svom čarobnom svetu mašte, pomozimo mu još u tome. Kada dete počinje da razume zašto mu ne ispričati priču o Laponiji, naučiće nešto a pri tom samo će povezati stvari.
Kako prihvatamo odlazak dragih nam osoba?! Znamo da nisu na nebu ali pogledamo u to nebo da bi lakše prevazišli problem. Naučimo to decu jer ne čeka ih etički sve ispravno u životu. Samo neka nova vaspitanja neki novi obrasci, a deca kao da su nam pala sa Marsa i totalno su nesnalažljiva.
Није никако добро да у нижим разредима имамо само описне оцене, јер је већ сада критеријум драстично поремећен тако што се не понавља разред па у пети разред долазе ученици без елементарних знања, тачније – неки буквално не знају ни сва слова, не знају да читају и пишу, или то чине веома лоше, не знају основне рачунске операције, речник је веома оскудан… Када на све то још додамо ИОП… Дакле, даљим снижавањем ионако превише ниских критеријума добићемо само још лошије резултате, јер и од овога може лошије.
Предлог о оценама са децималама може бити занимљив, али то је прилично далеко од главних проблема са којима се школство сусреће. Велики проблем су све нижи критеријуми који прете да потпуно обесмисле школу као институцију. Не може се вечито инсистирати на ученичкој „слободи и креативности“ јер постоје предмети и области у појединим предметима где је за слободу и креативност потребно знање, а процес стицања знања често није лак, и захтева рад и посвећеност, марљивост, одрицања. Најлакше је сипати фразе ученицима како су сви потенцијални генијалци, само наставници, ето, нису нашли начин како да ту генијалност открију. То је најгора врста демагогије.
Када је реч о Финској, тачно је, њихове школе и образовни систем данас се високо котирају у свету, али ова земља има и одређене социјалне и менталитетске специфичности, које често играју пресудну улогу. Не треба занемарити чињеницу да се и Швајцарска сматра земљом са изузетно квалитетним јавним школством, она нам је ближа. Једино ако код нас можда не постоји тенденција да се јавно школство обесмисли науштрб приватног…Такође, и Енглеска има веома добре старе, традиционалне школе, неке су приватне (непрофитне) а неке јавне. А на светској позорници, ученици са Далеког истока, рецимо Сингапура, постижу изванредне резултате. Не знам какви су тамо критеријуми… И оцењивање и провере знања…
Мислим да је за добробит нашег школства, оног јавног пре свега, на које је упућена већина становништва, добро да се, у складу са специфичностима поднебља, спустимо на земљу и позабавимо критеријумима. Чини ми се да је неопходно вратити врапца у руку, одакле је одавно одлетео, а о голубу на грани размишљаћемо када врабац буде на безбедном месту.
Уместо лажи о Деда Мразу испричати им истину о Светом Николи. Једино нормално решење. Негујмо православље уместо прозападни потрошачки менталитет обасут лажима.