Ја сам самохрана мајка. Пошто ми је тај назив увек био много ружан, једног лепог дана сам одлучила да постанем Супермама.
Зато што саме мајке то и јесу, супермаме са много руку које све раде саме.
И зато што то звучи лепше и моћније од уобичајеног израза самохрана мајка.
Дакле, Супермама сам постала стицајем околности. Данас кад би ме неко питао – шта бих да сам пре 6 година могла да бирам – не знам да ли би радије подизала дете са партнером, или сама.
Не, није кисело грожђе. Ево шест година како функционишем као индијско божанство Шива (са осам руку), и чињеница је да сам се уходала и навикла на овај модус родитељства. Све одлуке доносим сама и стојим иза њих. Никога не морам да питам за дозволу нити за помоћ. Додуше, углавном на помоћ не могу да рачунам. Све планирам као да сам препуштена сама себи, а најчешће и јесам.
Да ли је било лако? Не, нимало.
Осећала сам се напуштеном и беспомоћном.
Болело је.
Свакога боли када напокон сагледа истину и схвати да се потпуно разликује од оне истине у коју је веровао.
Тај осећај страха, туге, усамљености сигурна сам, знам да нисам једина која је кроз то прошла, али нисам хтела да покажем.
Kрила сам од свих зебњу, беспомоћност, усамљеност.
Kрила сам се иза обавеза, ходала уздигнуте главе и претварала се да ми је живот под контролом.
Плакала бих ноћу док ми је дете спавало, па није могло да чује.
Нико није смео да ме види зарозану, скривала сам се иза шминке и става „јака сам и самостална“.
У глави сам милион пута претресала свој живот, своје поступке, своје грешке. Сумњала сам у сопствену памет и напослетку довела у питање сопствену вредност.
Тај моменат када се запитате, да ли сте икада донели макар једну исправну одлуку, и да ли је овај једини живот можда, можда могао бити другачији, квалитетнији, вреднији.
Све смо кроз ово прошле, сигурна сам у то. Вределе смо онолико колико би нас други проценили, понашале се како смо мислиле да морамо – да бисмо биле прихваћене.
Јер, чињеница је да саме мајке нису увек и свуда прихваћене и схваћене.
Чињеница је да ово наше друштво иза жене са дететом, још увек очекује, и пита – „а где је отац“.
Чињеница је да због таквог става, због таквог односа, саме мајке године проведу у самоиспитивању и потискивању свега што их тишти.
И ја сам била једна од таквих.
А истина је следећа:
Живот не пружа никакве гаранције, да ће бити лако, лепо, или макар – нормално.
Биће како буде, сулудо, тужно, невероватно, досадно, фантастично.
Биће како ми одлучимо, и никако другачије. Јер нико, осим нас самих, нема право да процењује наш живот, наше пропусте, нашу срећу или несрећу.
Вредимо онолико колико одлучимо да ћемо вредети.
А живећемо онако како будемо решиле. Потиштено или – усправно.
Свака од нас је изузетно вредно људско биће:
Наши ставови су важни, јер такве какве смо, баш такве, подижемо мале људе и водимо их кроз живот
И заслужујемо све најбоље, заслужујемо поштовање и пажњу коју нико, ама баш нико, нема право да нам ускрати.
Извор: sacekajmalo.com