Četiri elementa kao siguran put do dečje sreće. Plus peti element

17 novembra, 2015

Nije li neverovatno do koje mere zanemarujemo emocije i ne posvećujemo pažnju tome da učimo decu kako da izađu na kraj s njima? Ubismo se vozajući decu od jedne do druge radionice, vežbaonice, igraonice, školice. helikopterObeznanimo se od sreće kad izgovore prvu reč, zakovitlaju dvotočkašem, savladaju slova i broje do 100 s tri ili četiri godine, znaju marke automobila i glavne gradove svetskih metropola. A primetimo li i zadivimo li se tome što je dete zagrlilo druga koji plače ili mu čak ponudilo svoju igračku, koje se uprkos strahu usudilo da se popne na tobogan, koje je bilo uporno u tome da sagradi kulu od svih kocaka, a one su neprestano padale? Ako i primetimo, da li im to stavimo do znanja? Podržimo li ih i drugačije od “bravo”? Umemo li i sami da izbrojimo do deset kad nam ponašanje deteta pritiska najosetljiviji nerv? Imamo li strpljenja i snage da budemo uz dete i s detetom onda kada je “nemoguće”?
Koliko se trudimo da vidimo i razumemo šta se dešava u dečjim glavicama i srcima? Umemo li da prepoznamo tugu ili bol koje dete krije? Možemo li da vidimo kada je detetov bes samo zamaskirani strah?
Priča o prepoznavanju osećanja, doživljajima, načinima na koje izražavamo emocije i upravljamo njima, načinima kako ostvarujemo kontakte i komuniciramo s drugim ljudima jeste priča o mentalnoj snazi i emocionalnoj inteligenciji.
Pa kako da pomognemo deci na putu do njihove sreće? Prateći ova četiri elementa: prihvatanje osećanja, smirivanje bure, imenovanje emocije, razgovor. Otkrijte i šta je čarobni peti element “kec u rukavu” za svaku situaciju.
Za početak – naučimo da prihvatimo detetova osećanja.
Prihvatiti zapravo sam stav da je svako osećanje u redu. Osećanja ne dolaze ni otkuda, ona imaju svoje povode i tu su da nas pokrenu na akciju. Ona nam signaliziraju da je potrebno da nešto učinimo da bismo smanjili tenziju, oslobodili se napetosti, neprijatnosti, nezadovoljstva, postigli cilj, zaštitili se, pomogli sebi ili drugome… Ako znamo dobro da upravljamo njima onda imaju još i lekovito dejstvo. Ako ne znamo, onda smo u problemu. A to na koji način ćemo ispoljiti osećanje – e to već možemo da biramo. Ponašanje je ono što može biti prihvatljivo ili ne: “Ljuta si jer ne želim da ti kupim igračku. Razumem da se ljutiš, ali ne dozvoljavam da me čupaš”.
Pružimo detetu pravu utehu, pomozimo da se umiri – hugzagrljaj kažu bukvalno menja hemiju mozga, a emocije su čista hemija, hormoni. Zagrlite dete koje je ljuto, koje je tužno (naravno, ukoliko ono to dozvoljava). Zamenite kortizol serotoninom. Delujte odmah. Posebno ako je bes dominantna emocija. Ukoliko dete ne dopušta zagrljaj, budite blizu, stavite mu do znanja da ste tu za njega. Još nešto, kad nas obuzmu snažne emocije, a kod dece je to gotovo uvek burno i snažno, dete nije u stanju da sluša objašnjenja. Neverbalna podrška je zato prvi korak ka umirivanju tenzije. Pružajući podršku i utehu detetu koje je suočeno sa teretom emocije zapravo mu poručujemo da je sigurno, voljeno i prihvaćeno kako god da se oseća. A dete koje se oseća sigurno spremnije je na komunikaciju o onome što se dešava. Ako zagrlite dete koje je ljuto jer nije dobilo igračku u prodavnici, vi ne potkrepljujete plakanje, ne podržavate lupanje, bacakanje po podu već predupređujete da do toga dođe time što pokazujete da ga razumete i pružate podršku njegovim osećanjima. Dete se sad može osećati bolje iako nije dobilo željenu igračku i lakše mu je da prihvati postavljenu granicu. A uči još i to da može da se nosi s neostvarenom željom baš ovde i baš sada.
Imenujte emociju – na taj način detetu govorimo da je osećanje stvarno, da ima ime, da je utemeljeno. „Tužna si“, „Osećaš ljubomoru“, „O, baš si ljut“… Sasvim mala deca osećaju da se u njima nešto dešava, ali ne znaju ni šta je to, ni da li tako mora, ni da li je to u redu. davedTime što dajemo značenje onome što se događa u telu deteta, učimo dete emocionalnoj pismenosti, jednom od činilaca emocionalne inteligencije. Osim toga, učimo ga samokontroli. Naime, povezujemo emocije (neverbalne delove mozga) sa višim moždanim funkcijama i verbalnim delom mozga i na taj način pomažemo uspostavljanju bolje kontrole nad ponašanjem.
Nakon što se uzburkano more stiša ili kad primetimo da se stišava, možemo da razgovaramo o tome šta se desilo. „Uplašila si se kuce. Jesi li osetila da ti srce brzo lupa? Želela si da se skloniš? Kuca je skočio jer je hteo da se poigra. Šta si ti pomislila, zašto je skočio?“ Mlađoj deci koja još nisu vešta s rečima možete sami ponuditi objašnjenje, ali je bolje pitati dete da opiše svoj doživljaj. „Izgledaš mi zabrinuto, šta se dešava?“.
Igra kao peti element.
Međusobno modelujte emocije pred ogledalomogledalo emocije
Igrajte igru memorije sa sličicama emocija
 
 
Popunjavajte crteže lica izrazima različitih osećanja
Sklapajtepuzlelove lica u celinu
Maskirajte se, zamenite uloge
masmenos
puzzle
 

Bojite emocije

10394531_792013867522855_6215045865178989920_n
I tu nije kraj:
Čitajte detetu – Postoje brojne slikovnice i priče za decu koje su posvećene važnoj temi dečjih emocija. Čitajte ih i razgovarajte o pročitanom. Neka dete priča šta vidi na slikama. Pitajte ga kako bi se ono ponašalo u istoj situaciji. Ispričajte mu priču o tome da se i vama slično desilo i kako ste se tada osećali, šta ste radili, šta vam je pomoglo.
Pokažite svoja osećanja, pričajte o tome kako vi izlazite na kraj s ljutnjom, uznemirenošću, tugom. Odvedite dete na reku i pričajte mu o tome kako vas posmatranje vode koja teče umiruje. Slušajte crvrkut ptica. Izbrojte sve različite zvuke koje čujete.
Pohvalite dete svaki put kada se izbori s emocijom na socijalno prihvatljiv način, ali potrudite se više nego da uputite prosto „bravo“. Opišite šta je to dobro u onome što je dete uradilo da bi ono razumelo šta je to što je poželjno ponašanje. Detetu će ovo pomoći i u građenju pozitivne slike o sebi.
Sad kad smo savladali elementarijum, ne bih da vas obeshrabrim, ali “puj pike ne važi” ako se mi odrasli ponašamo „neodraslo“ i nedoraslo. Deca na ranom uzrastu uče pre svega imitiranjem i učenjem po modelu. Dakle, deca više uče gledajući šta radimo nego slušajući šta pričamo. To nikako ne znači da ne smemo da grešimo, naprotiv, greške su neophodne na putu učenja, ali uz njih ide i reč „izvini“. Važno je da deca razumeju da su greške dozvoljene, da se iz njih uči i da možemo da pokušamo ponovo. Naravno, i greške imaju granicu. Ako ste ljuti, može se desiti da povisite ton, kažete nešto što baš i ne mislite, ali imajte na umu da uvredama ili fizičkim povredama nije mesto čak ni na repertoaru greški.
Ima ona Gandijeva „Budi promena koju želiš da vidiš u svetu“. U kontekstu završnice ovog teksta najvažnija roditeljska parola mogla bi da glasi: „Budi osoba kakvom želiš da postane tvoje dete“.
 
Svetlana N.B.
Izvor: dnevnikdvemame.wordpress.com/
 
 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama