Четири елемента као сигуран пут до дечје среће. Плус пети елемент

17 новембра, 2015

Није ли невероватно до које мере занемарујемо емоције и не посвећујемо пажњу томе да учимо децу како да изађу на крај с њима? Убисмо се возајући децу од једне до друге радионице, вежбаонице, играонице, школице. хеликоптерОбезнанимо се од среће кад изговоре прву реч, заковитлају двоточкашем, савладају слова и броје до 100 с три или четири године, знају марке аутомобила и главне градове светских метропола. А приметимо ли и задивимо ли се томе што је дете загрлило друга који плаче или му чак понудило своју играчку, које се упркос страху усудило да се попне на тобоган, које је било упорно у томе да сагради кулу од свих коцака, а оне су непрестано падале? Ако и приметимо, да ли им то ставимо до знања? Подржимо ли их и другачије од “браво”? Умемо ли и сами да избројимо до десет кад нам понашање детета притиска најосетљивији нерв? Имамо ли стрпљења и снаге да будемо уз дете и с дететом онда када је “немогуће”?
Колико се трудимо да видимо и разумемо шта се дешава у дечјим главицама и срцима? Умемо ли да препознамо тугу или бол које дете крије? Можемо ли да видимо када је дететов бес само замаскирани страх?
Прича о препознавању осећања, доживљајима, начинима на које изражавамо емоције и управљамо њима, начинима како остварујемо контакте и комуницирамо с другим људима јесте прича о менталној снази и емоционалној интелигенцији.
Па како да помогнемо деци на путу до њихове среће? Пратећи ова четири елемента: прихватање осећања, смиривање буре, именовање емоције, разговор. Откријте и шта је чаробни пети елемент “кец у рукаву” за сваку ситуацију.
За почетак – научимо да прихватимо дететова осећања.
Прихватити заправо сам став да је свако осећање у реду. Осећања не долазе ни откуда, она имају своје поводе и ту су да нас покрену на акцију. Она нам сигнализирају да је потребно да нешто учинимо да бисмо смањили тензију, ослободили се напетости, непријатности, незадовољства, постигли циљ, заштитили се, помогли себи или другоме… Ако знамо добро да управљамо њима онда имају још и лековито дејство. Ако не знамо, онда смо у проблему. А то на који начин ћемо испољити осећање – е то већ можемо да бирамо. Понашање је оно што може бити прихватљиво или не: “Љута си јер не желим да ти купим играчку. Разумем да се љутиш, али не дозвољавам да ме чупаш”.
Пружимо детету праву утеху, помозимо да се умири – хугзагрљај кажу буквално мења хемију мозга, а емоције су чиста хемија, хормони. Загрлите дете које је љуто, које је тужно (наравно, уколико оно то дозвољава). Замените кортизол серотонином. Делујте одмах. Посебно ако је бес доминантна емоција. Уколико дете не допушта загрљај, будите близу, ставите му до знања да сте ту за њега. Још нешто, кад нас обузму снажне емоције, а код деце је то готово увек бурно и снажно, дете није у стању да слуша објашњења. Невербална подршка је зато први корак ка умиривању тензије. Пружајући подршку и утеху детету које је суочено са теретом емоције заправо му поручујемо да је сигурно, вољено и прихваћено како год да се осећа. А дете које се осећа сигурно спремније је на комуникацију о ономе што се дешава. Ако загрлите дете које је љуто јер није добило играчку у продавници, ви не поткрепљујете плакање, не подржавате лупање, бацакање по поду већ предупређујете да до тога дође тиме што показујете да га разумете и пружате подршку његовим осећањима. Дете се сад може осећати боље иако није добило жељену играчку и лакше му је да прихвати постављену границу. А учи још и то да може да се носи с неоствареном жељом баш овде и баш сада.
Именујте емоцију – на тај начин детету говоримо да је осећање стварно, да има име, да је утемељено. „Тужна си“, „Осећаш љубомору“, „О, баш си љут“… Сасвим мала деца осећају да се у њима нешто дешава, али не знају ни шта је то, ни да ли тако мора, ни да ли је то у реду. даведТиме што дајемо значење ономе што се догађа у телу детета, учимо дете емоционалној писмености, једном од чинилаца емоционалне интелигенције. Осим тога, учимо га самоконтроли. Наиме, повезујемо емоције (невербалне делове мозга) са вишим можданим функцијама и вербалним делом мозга и на тај начин помажемо успостављању боље контроле над понашањем.
Након што се узбуркано море стиша или кад приметимо да се стишава, можемо да разговарамо о томе шта се десило. „Уплашила си се куце. Јеси ли осетила да ти срце брзо лупа? Желела си да се склониш? Куца је скочио јер је хтео да се поигра. Шта си ти помислила, зашто је скочио?“ Млађој деци која још нису вешта с речима можете сами понудити објашњење, али је боље питати дете да опише свој доживљај. „Изгледаш ми забринуто, шта се дешава?“.
Игра као пети елемент.
Међусобно моделујте емоције пред огледаломогледало емоције
Играјте игру меморије са сличицама емоција
 
 
Попуњавајте цртеже лица изразима различитих осећања
Склапајтепузлелове лица у целину
Маскирајте се, замените улоге
masmenos
puzzle
 

Бојите емоције

10394531_792013867522855_6215045865178989920_n
И ту није крај:
Читајте детету – Постоје бројне сликовнице и приче за децу које су посвећене важној теми дечјих емоција. Читајте их и разговарајте о прочитаном. Нека дете прича шта види на сликама. Питајте га како би се оно понашало у истој ситуацији. Испричајте му причу о томе да се и вама слично десило и како сте се тада осећали, шта сте радили, шта вам је помогло.
Покажите своја осећања, причајте о томе како ви излазите на крај с љутњом, узнемиреношћу, тугом. Одведите дете на реку и причајте му о томе како вас посматрање воде која тече умирује. Слушајте црвркут птица. Избројте све различите звуке које чујете.
Похвалите дете сваки пут када се избори с емоцијом на социјално прихватљив начин, али потрудите се више него да упутите просто „браво“. Опишите шта је то добро у ономе што је дете урадило да би оно разумело шта је то што је пожељно понашање. Детету ће ово помоћи и у грађењу позитивне слике о себи.
Сад кад смо савладали елементаријум, не бих да вас обесхрабрим, али “пуј пике не важи” ако се ми одрасли понашамо „неодрасло“ и недорасло. Деца на раном узрасту уче пре свега имитирањем и учењем по моделу. Дакле, деца више уче гледајући шта радимо него слушајући шта причамо. То никако не значи да не смемо да грешимо, напротив, грешке су неопходне на путу учења, али уз њих иде и реч „извини“. Важно је да деца разумеју да су грешке дозвољене, да се из њих учи и да можемо да покушамо поново. Наравно, и грешке имају границу. Ако сте љути, може се десити да повисите тон, кажете нешто што баш и не мислите, али имајте на уму да увредама или физичким повредама није место чак ни на репертоару грешки.
Има она Гандијева „Буди промена коју желиш да видиш у свету“. У контексту завршнице овог текста најважнија родитељска парола могла би да гласи: „Буди особа каквом желиш да постане твоје дете“.
 
Светлана Н.Б.
Извор: dnevnikdvemame.wordpress.com/
 
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама