Ивана Бошњак Бошњак
ПОКУШАЈ ЈЕДНЕ ДОМАЋИЦЕ ДА ОТРПИ ДАН ТОЛЕРАНЦИЈЕ
Сваког дана је неки Дан.
Баш данас запао нам Дан толеранције.
Баш данас, кад сам планирала дуго да спавам, била сам толерантна према сату који ме је пробудио. Нисам га разбила. Била толерантна и према чичи који продаје сир на пијаци, па отрпела петоминутне похвале за његове слане сиреве, а купила млад и неслан, као што сам и планирала. Била толерантна и према билмезу који ми је нагазио на ногу у пијачној гужви. С осмехом на лицу прихватила сам његове псовке и погрде. Јер, данас је тај Дан, кад све толеришеш…
При повратку с пијаце, трпељиво саслушала неколико пресретача, оних који уваљују честитке и тиме помажу деци. Тражили да их саслушам. Срећа моја (или њихова) што су само слушаоца у мени тражили. Да затражише нешто друго, ко зна ко би шта све добио…
Некако тако толерантна стигох кући, кад, овде ме чекају нови изазови!
Деца неће да се пробуде, кажу, немам права да их узнемиравам, они су припадници неке популације коју морам да толеришем. Не стигох да питам, коју то још популацију морам да толеришем – покрили се преко главе и наставили да хрчу.
Таман отрпех сузе због сецкања црног лука, кад, звони телефон! Нека агенција за испитивање нечега тражи баш МОЈЕ мишљење. Како да имам мишљење, кад не смем да га изнесем, јер ће ме неко прогласити нетолерантном?
Елем, остадоше без мог мишљења, али ме теши што сам међу већином оних који не смеју да мисле у овој земљи. Ваљда и мене то сврстава у неку популацију. Можда ће тако и мене неко толерисати.Мада, кад мало боље размислим, нико не толерише већину, само мањину…
И, сад се сетих! Једина сам куварица у кући, значи – мањина!
Мораће да истолеришу ручак који ми је загорео док сам ово писала. Толеранција значи трпљење. Има да отрпе, иначе ћу да их пријавим неком Заштитнику Загорелих Ручкова!
Живео Дан толеранције!