Пустите их, шта сте се наврзли на децу, свако време је другачије.
Па гледа стално у тај телефон, али како сви тако и он, није гори од других.
Ма то су таква времена. Зове он другаре да иду напоље, али нико неће, па онда и он, шта ће, игра те игрице и дописује се.
Па шта, за нас су исто наши родитељи и за њих њихови говорили да је све било боље у оно старо време. А није тако, морају деца да живе у складу са временом.
Ма најбоље да само он нема телефон и да једини одскаче!
Прати он те јутјубере и воли да гледа. Ето, нека сам ја немајка што му дозвољавам.
Ништа му неће фалити!
…
Из кревеца скролују, у вртићу знају боље и брже од родитеља да рукују телефоном. У првом разреду имају свој телефон, у другом Инстаграм налоге, у трећем праве селфије и скупљају лајкове. И ето, ништа им не фали.
До једном.
Данас је медије обишла вест да је тинејџер који има 15 година испао из аутобуса и да му се лекари боре за живот. Очевици кажу – гледао је у телефон. Није посебно важно да ли је то, у овом случају, баш тако било. Важно је да будемо свесни да су деца у опасности сваког дана.
И наравно да они не сносе никакву одговорност за свет какав смо им створили, за уређаје које смо им гурнули у руке, за то што од посла немамо времена за њих. Нису одговорни ни за то кад нам време за игру с њима краду Инстаграми и мејлови. Знате, одрастање и васпитање су помало префригани. Трогодишњак неће рећи “Мама, остави телефон, дођи да се играмо, потребно ми је да ме слушаш.” Седмогодишњак неће рећи: “Тата, не гледај у ТВ, хтео сам нешто важно да ти кажем.” Неће. Само ће се претворити у шеснаестогодишњака ког не познајете. А ви ћете се питати шта се побогу догодило?! Да, догоде се и хормони и пубертет, али пазите се да у том правдању сваког лошег односа с дететом не претерате. Нису увек хормони и није увек пубертет. Понекад је и до нас.
Једна од ствари које делују тако безазлено а које 90% тинејџера ради и тиме сваког дана ризикују животе су и слушалице у ушима. Увек и свуда. На пешачком и ван њега, на тротоару, у тржном центру. Може да се огласи аларм за пожар, може неко да покуша да га упозори сиреном да је у опасности, он неће чути. Телефон у рукама, слушалице у ушима и свет може слободно да престане да постоји.
Па шта онда можете да урадите? Најмање 5 ствари.
- Да чак и тинејџерима инсталирате једну од апликација за праћење и контролу. Тако ћете врло лако знати да ли је током часа листао Инстаграм, а колико је дуго провео играјући игрице.
- Да одложите куповину или поклањање свог старог телефона детету, што је могуће дуже. Многи родитељи мисле да ако шестогодишњаку дају свој стари телефон без сим картице, да се то и не рачуна. А заправо је потпуно свеједно. И немојте то да радите.
- Да останете доследни правилу да ни за кога у кући нема телефона за ручком и после 10 сати увече. Вајфај се гаси у то време. Изузетак могу бити они који раде у то време.
- Да ограничите СВОЈЕ време на телефону.
- Најважније: да разговарате. Објашњавате. Зашто се не гледа у телефон на часу, у саобраћају, за столом. И да дате пример.
А шта никако не смете да урадите? Да слегнете раменима и одустанете од борбе јер је тако лакше, верујући – неће се то мени и мом детету догодити.