Иако сви доживљавамо страхове током целог живота, често нам је тешко да прихватимо чињеницу да се деца, као и одрасли, плаше разних ствари. Она то некада изражавају отворено а некад чувају само за себе. Наше друштво каже да је онај који се плаши кукавица, а дечаци су захваљујући родним стереотипима, у овој подели много горе прошли – храбри дечак не сме да се плаши.
Одрасли често потроше више времена и енергије у уверавању детета да нема чега да се плаши, уместо да му дозволе да упозна своје осећање, да га изрази и на крају да му помогну да га превазиђе. Родитељи у жељи да заштитите дете често кажу „не плаши се“ „немаш чега да се бојиш“ и сл. – а деца су склона да послушају своје родитеље (колико год то неким родитељима звучало невероватно понекад), и онда гурну свој страх дубоко у себе.
Читање неке књиге о осећањима може да буде добар начин да се започне разговор о томе шта људи осећају. Оно што деца треба да знају је да свако има осећања, да се она могу изразити, поделити, да се о њима може разговарати, да је могуће бирати начин изражавања осећања, да наше сензације, мишићи и тело говоре о томе шта нам се дешава. Када их упознајемо са разноврсностима осећања помажемо им да дођу у додир са сопственим.
Некада видимо децу која су агресивна, бесна, повучена, изражавају неки телесни симптом, а заправо испод свега тога је страх који је сакривен из послушности. А некада је страх последица погрешно изведених закључака које ћемо имати прилике да исправимо само уколико им дозволимо да се изразе.
Сви су вероватно чули више пута психологе како говоре о „трауми рођења“. Иако је јасно да се бебе различито тешко рађају, мало је вероватно претпоставити да се оне плаше на начин како се плаши одрастао човек. Ово јесте прва траума малог човека који је ишчупан из простора у коме су му све потребе биле задовољене и где је био потпуно заштићен, али то стање је ипак само физиолошка трпња и тескоба која отвара пут за каснија искуства страха и стрепње.
Први озбиљнији страх код деце јавља се у периоду од 6. до 8. месеца и важан је за каснији психолошки развој личности. Мама и беба су сада на испиту од ког делом зависи појава и развој разних облика дечје неурозе услед одвајања. Уколико мама изађе из видног поља своје бебе а то не изазове прекомерну реакцију страха или беса, то значи да је била довољно дуго и поуздано присутна што је код детета створило унутрашњу извесност њеног постојања. Овај доживљај постојаности мајке омогућава му да поднесе све друге сепарације у животу градећи непроцењиво вредан став поверења према Свету. Поверење према свету, стечено у овом узрасту у топлој клими емоционалне збринутости, које се доживотно одржава, омогућава зрелом човеку да одоли свим налетима који долазе споља, унутрашњим лошим осећањима, доживљајима лишености и напуштености, и држи страхове одраслог доба на безбедном одстојању.
Око друге године, страх од сепарације је на врхунцу. Родитељима је тешко да гледају двогодишњаке који вриште и каче им се за гардеробу када морају да их оставе некоме на чување, или у обданишту. Одустајање од одласка није решење, као ни искрадање док дете не гледа или потпуно игнорисање његове реакције. Важно је да родитељ стави детету до знања да одлази и да нагласи да ће се вратити тако да то буде потпуно јасно.
Двогодишњаци се често плаше неких животиња (буба, змија, паса), великих предмета, нових људи, нове средине, наглих промена окружења. У овом периоду деца се често плаше воде, било да је у питању купатило и идеја да их вода може повући у сливник, или море, базен, језеро, где количина воде делује непрегледно и одузима доживљај контроле.
Период у ком се интензивно развија машта и имагинација а деца се лако уживаљавају у призоре из цртаних филмова и прича, око треће године живота, често се јавља срах од мрака. Пред спавање, дете је пуно дневних утисака а ментална контрола попушта у стању поспаности. Заспати значи изгубити контролу, бити сам, препустити се. Деца тада имају потребу да спавају са упаљеним светлом или отвореним вратима од собе, а родитељи би требало да им изађу у сусрет. Временом, деца углавном почињу сама да гасе светло и затварају врата од своје собе. Нема потребе продубљивати страх инсистирањем.
Око пете-шесте године страх од мрака може још увек да постоји, али у овом периоду су то често створења типа вампири, демони, духови, генерално фантазија да се у мраку крије нека заседа злих и натприродних бића. У превазилажењу овог страха важну улогу играју бајке. У њима главни лик, суочен са разним чудовиштима и злим силама, уз сопствене снаге и уз помоћ блиских људи превазилази све препреке и постаје модел за излажење на крај са сопственим страховима а и тема за разговор и разумевања дечјег света.
Тада деца такође почињу да бивају свеснија реалних опасности које могу да задесе неког од њему познатих људи, и почињу да се плаше провалника, сумњивих ликова, странаца, грмљавине, разарања, рата исл.
Неки родитељи (а богами и стручњаци) имају идеју да је децу најлакше ослободити страха преплављивањем. Ако натерате дете да помази пса ког се плаши оно ће се очеличити и престати да се плаши пса. Или га угурати у лифт ако се плаши да се вози лифтом. Много је паметније и хуманије, на пример, прићи псу и помазити га, па позвати дете да вам се придружи, или гледати другу децу како се играју, прићи полако, наћи неко штене с којим дете може да се игра и оно ће се постепено ослободити. Ако је у питању страх од воде, немојте бацати дете у реку или базен! То није забавно свој деци. Деца су различитог сензибилитета, и иако то неко дете може доживети као игру, неку децу то може сломити, потпуно беспотребно. Колико год вама дететов страх деловао бесмислнео, њему је свакако увек реалан.
Што је дете старије страхови су све више усмерени на реалну угроженост. У овом периоду деца почињу да разумеју да смрт није место са ког ће се неко вратити или да је то вечити сан, разумевање смрти доводи и до појаве страха од смрти. Често је први контакт са смрћу смрт кућног љубимца или неког од старијих чланова породице. Дете хоће да зна шта се то десили и почиње да испитује родитеље. Оно што га заправо занима је да ли ће родитељи умрети и да ли ће оно остати само. Оно што децу умирује је уверавање да ће родитељии бити ту док год њему буду били потребни (да, деца јесу мали егоцентрици и уплашена су за себе :). Деца наравно интуитивно знају шта се догодило јер с неким прекогнитивним знањима се рађамо, па избегавање ове теме уверава дете да је тај догадјај толико страшан да се о њему не може ни говорити. То онда последично повећава страх уместо да га елиминише. Реците му искрено шта мислите, оно ће најпре разумети оно објашњење које је у складу са вашим личним разумевањем смрти.
Школска фобија, или страх од школе, није развојни већ неуротски страх. Јавља се често, код многе деце, и чешће у неком благом облику и на краће време. Од детета се тражи да се уклопи у нову средину, да усвоји нове улоге, да одговори на нове захтеве, вреднује се његов рад, почиње доминација неке деце над другом као и проблеми вршњачког насиља. Ова врста фобије није исто што и бежање и изостајање из школе. Деца која пате од школске фобије желе да иду у школу, али је њихов страх веома јак, преплављујућ, и може достићи ниво панике. Обично почиње нагло у првим данима школе, дете је мрзовољно, бесно, раздражљиво. Видљиви су и телесни симптоми (дрхтање, бледило, повраћање, болови ) који наравно сви нестају чим се дете врати кући или ни не оде у школу. Један од начина да се превазиђе овај проблем је и психотерапија. Током терапије дете постепено долази у додир са неиспољеним осећањима, ослобађа се неких скривених мисли и тако постаје више способно за контролу, равнотежу, фокусираност. У раду са децом користе се различите техникаме -игра, цртеж, фантазија, разговор), а дужина процеса лечења траје различито дуго у зависности од тежине проблема, трајања симптома, дететове личности и способности за интеграцију искуства. С обзиром на то да су деца врло зависна од својих родитеља, психотерапија фобије, као и свих других психичких тешкоћа, подразумева укљученост родитеља у терапијски процес.
Извор: Стазезелене