Најмање су срећни они људи који би имали све разлоге да буду срећни

октобар 31, 2015

Најмање су срећни они људи који би имали све разлоге да буду срећни.- Јован Дучић
Ово није само прича о срећи, ово је уједно сведочанство о болести, вери, борби и оздрављењу.
До прије годину и по, имала сам врло нејасне критерије што би се, заправо, у мом животу требало догодити да бих била срећна. Имала сам солидне услове живота.
31691_shutterstock_111589013_iff
Након пар заједничких година, муж (тада дечко) и ја одлучили смо се на брак и проширење наше мале заједнице. Нико срећнији од нас, кад је преглед показао да сам – ТРУДНА! Имали смо где да живимо. Примања су била солидна. Наш однос угодан и сређен. Имали смо све предуслове за СРЕЋАН живот. Посао је имао само мој муж и то ме чинило вечито незадовољном. Никако нисам могла пронаћи у чему ћу се остварити, ако – НЕ РАДИМ! Раније сам била ЗАПОСЛЕНА!   Није мене чинило несрећном то што само он ради, јер се због тога нисам осећала мање вредном у нашој заједници. Мој муж се од почетка саме везе понашао увек једнако. Радила, не радила (касније је дошло оно – у здрављу и у болести). Увек је био исти. Ту његову стабилност и не превртљивости сам одувек јако ценила.
С обзиром да сам по природи врло знатижељна, помало сам била немирног духа. Стално мислим, попут детета, да нешто пропуштам. 🙂 Као и већина, очигледно да сам ствари узела здраво за готово, јер ако сам уистину била захвална, онда чему пропиткивање… јесмо ли требали отићи да живимо у иностранству, јесмо ли требали отићи да живимо у граду… и тако унедоглед.
Онда се догодио преокрет. Борба. Мука. Неизвесност. Искушеље. Сумња.
У готово шестом месецу трудноће, приликом рутинског прегледа, откривена ми је циста у абдомену, величине – читај: готово пола метра. Да, готово пола метра (до пре операције 53 cm) некакве сумњиве творевине у мом организму и гура дете које се развија у утроби. Што сам могла помислити, него оно најгоре. Лежала сам на столу за преглед, расколачених очију од страха. Наиме, нису одмах дијагностиковали. Помислила сам: то да мора да је нешто “злочесто” (хвала Богу није било), јер што би се тако невероватно брзо проширило (ширило се годинама, али се није знало, но тада нисам имала још тих сазнања).
Осећала сам се здраво, нормално, добро (осим уобичајених трудничких симптома). Тако да ми није било јасно, како толики поремећај у организму, а осећам се сасвим ок.
Да не дужим, превезена сам  болницу, на одјељењу за патологију трудноће (иако је моја трудноћа као трудноћа била уредна; но ради ових других проблема које сам имала). Након МП и других претрага, испоставило се да имам хидронефрозу 4. степена (хидронефроза је проширење (дилатација) каналног сустава бубрега до којег долази услед накупљања мокраће). Страшно!!!
Но, ипак ми је лакнуло… јер се испоставило како није злочћдно. И што да вам кажем? Страх за дете- хоћу ли изнети трудноћу, страх за властити живот… Чекали су ме порођај и операција. Бубрег је морао ван. У међувремену је, под утиецајем хормона, још растао.
Налази су били мирни готово до пред порођај (дете сам родила само 11 дана раније – порођај је био царски).
Тада знате, итекако знате, да сте било јако незахвални!!! Да сте узели здраво за готово вашу породицу, ваше здравље и мислили сте да се ништа од тога не може променити. Ставили сте се (или се стављате) у улогу Бога (овде не намећем своја верска увјерења, али говорим из њих).
Живот је био негде другде. Лежала сам у болници три месеца. Добро се сећам, једном приликом, муж ми је заборавио спаваћицу у ауту. Ишла сам с њим до аута, а он се спремао кући. Посете су биле завршиле (смела сам у пратњи бити напољу – у кругу болнице). Кад сам дошла до аута, села сам на возачево место и ридала… добрих 10- ак минута. Мислила сам како никада неће доћи то време да изађем из болнице- ако преживим. Та мисао ме прогањала – пород се сам по себи зна закомпликовати, а ја сам имала дупли проблем. Тешко сам дисала (циста је притискала ошит), тешко сам се кретала… Психички сам била врло растројена.
Не волим говорити о болести, као болести. Радије бирам риеч- дисбаланс. Дубоко сам уверена да болести нема онде где је баланс и где нема потиснутих емоција. Одувек сам била такав тип који не освјешћује, већ потискује.

У народу се каже да болестан човек има хиљаде жеља, а болестан само једну. Проверено. Истинито!!!

Имала сам осећај да се вани све креће… живи… људи се баве свакодневним стварима – одлазе у трговине, на пијацу, припремају храну за најдраже, играју се у парку с децом… а мој живот стоји… наш живот… мама и беба- обје у опасности!!!

Дакле, когод није сигуран око дефиниције појма среће, предлажем му да се прошеће по болницама. Зачуде ме људи кад слушам њихову кукњаву. Немамо лове, немамо добре односе, немамо већу кућу, или бољи ауто (материјалну грабежљивост сматрам апсурдом) немамо ово, немамо оно… а што имате?! Јесте ли захвални за ишта од оног што имате?! Или мислите да то што имате није довољно?!

Да се вратим на след догађаја о којима сам говорила. Налази су се погоршали, родила сам царским резом и одмах други дан сам хитно оперирана. Кад сам схватила да је операција готова и да сам БУДНА, одахнула сам… још су преда мном били дани на одељењу интензивне његе, с јако пуно цевчица око себе, разних медикамената, време опоравка (од предугог лежања нисам могла стајати на ногама).
То је искуство које никоме не бих пожељела, али је уједно драгоцено искуство. Онај горе зна зашто?! Ја имам делимичан одговор (потиснуте емоције).

Више за срећу не постављам услове- у смислу… бићу срећна АКО… отпутујем, запослим се, отворим властити посао… и тако могу набрајати унедоглед. Верујте, мислила сам да сам здрава. Ни на крај памети ми није било да се нешто догађа у мом организму. Немојте се бахатити. Будите захвални за све што имате. И немојте ствари узимати здраво за готово. Живот се промени у секунди. Мени се почео мењати уроку пар минута, у гинеколошкој ординацији.

Оно што још желим рећи је да сами одлучујемо хоћемо ли бити сретни. Срећа је ствар ИЗБОРА, а не датих околности (говорим о више-мање нормалним условима… не о екстремима).
 
Енглску верзију текста можете прочитати blogger.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама