Sticaj nesrećnih okolnosti doveo me je u situaciju da po bolnicama i čekaonicama provedem celu godinu kao pratilac bolesnim roditeljima. I to je hod po mukama u svakom smislu jer se neprekidno krećeš između stanja očaja, bespomoćnosti i fizičke iscrpljenosti, a onda toneš u potpunu tupost i odsustvo bilo čega racionalnog.
Pošto se podigla velika prašina oko našeg zdravstva i afera dobila ime kao akušerska, a mogla se zvati po bilo kom segmentu medicine, jer svuda je isto, moram da reagujem. Moram da reagujem kao neko ko to posmatra iz prvog reda. Moram da reagujem jer ja radim u školi i primećujem sličnosti. A morale bi da reaguju i sve druge službe, jer problemi su svuda potpuno isti.
Moj osnovni utisak je da su u našim bolnicama svi ugroženi. Ne zna se, zapravo, kome je teže, da li onima koji tamo leže ili onima koji treba da ih leče. Uslovi su neljudski. Prostorije, toaleti, hrana. Ali, o tome je već puno rečeno. Ja ovde govorim o ljudima, o lekarima i sestrama, za koje su isto tako uslovi neljudski. Pre svega, malo ih je. Rade u apsolutnom haosu, pritisnuti bukom, zahtevima, gužvom, vezama i pritiscima, a sve to pomoću štapa i kanapa. Ipak, najveći broj njih svoj posao rade čestito i stručno. Gledajući te napore, često sizifovske, došlo mi je više puta da poljubim one stepenice preko kojih ulazim u školu, svesna da, u poređenju sa bolnicom, ja radim gospodski posao.
Među svim tim savesnim i profesionalnim ljudima postoji mali broj otpadaka. Namerno ih ovako zovem jer oni svojim neznanjem, nepostupanjem, nevaspitanjem i bahatošću prljaju ugled čitave profesije. Po mom ličnom uverenju njih je svega deset posto, ali oni duboko zabadaju trn u osetljivo stanje svakog bolesnika. Oni iskaču, o njima se priča, oni su vinovnici afera. U mulju štete koju takvi prave nestaju svi oni časni, posvećeni i požrtvovani, oni koji čitav sistem drže i ne dozvoljavaju mu da se uruši iako je padu sklon. Jer kod nas svaka profesija postoji i istrajava još uvek samo, i isključivo, na ličnom entuzijazmu.
Naše društvo je postalo društvo gutača afera. Desi se nešto loše, skandalozno i šokantno, desi se i prođe. Masa se malo zatalasa, a onda neka druga nedolična priča poklopi prethodnu. Niko ni za šta ne odgovara, nikada ne saznamo epiloge tih afera. Život ide dalje. Pokvarenjaci svake fele nastavljaju da rade svoj posao isto kao što su ga radili i ranije jer znaju da im se neće desiti ništa osim trenutne sramote, a oni koji svoj posao stvarno rade, tonu u životnu sramotu i nemoć pokušavajući da se operu od smrada, pokušavajući da se pravdaju, pokušavajući da dokažu kako nisu svi isti, radeći još više i predanije.
Tako je u zdravstvu, tako je u školi, tako je u sudstvu, tako je u policiji, tako je, nažalost, svuda.
Mi smo društvo bez pravog sistema, suštinskog i logičnog, produktivnog i humanog. Mi smo društvo gde sistem rađa strah, gde je svaka kritika neprihvatljiva, gde se ne radi na unapređenju, već se glasniku seče glava. Uplašeni smo i zgađeni, zasićeni smo porazima, siromašni smo, a siromaštvo proizvodi korupciju, ćutanje, okretanje glave i beznađe.
…
Ali, dragi lekari i sestre, dragi profesori, dragi policajci, vojnici, sudije i svi drugi službenici, vi posvećeni i vredni, stručni i časni, morate znati da vas je većina. I svi vi znate ko su oni među vama koji su korov, koji vas brukaju, koji uzimaju pare, razvaljuju dogovore, koji vam ne pripadaju. Ne treba ćutati jer to nije solidarnost. Ćutanjem čuvate one koji vas ruše. Ćutanjem se stavljate u njihovu službu jer svojom čašću i znanjem branite struku, odrađujete i njihov posao, čuvate im leđa. Neće vam oni za to biti zahvalni. Nisu oni sposobni za to, jer da jesu ne bi ni bili takvi kakvi su.
U svakoj službi kod nas, na svakoj njivi, postoje ljudi stručni i pošteni, oni koji znaju šta i kako treba raditi, koji imaju viziju šta i kako treba promeniti i unaprediti. Često ih slušam na televiziji, često čitam njihova promišljanja, sugestije i savete. Duboko sam ubeđena da je takvih većina. Svedočim o tome na mestu gde ja radim, svedočim po hodnicima bolnica, ambulanti, ispred šaltera…svuda. Samo ne treba ćutati. Treba dozvoliti da bude osuđen, uhapšen, prokazan svako ko nije dostojan mesta gde se nalazi. Da li je to lako? Nije. Ali je pošteno. I lekovito.
Moramo znati da iza akušera koji ubije bebu ili obeščasti majku stoji hiljade pristojnih lekara. On je pojedinac, hiljade njih su pošteni profesionalci. Iza medicinske sestre koja vređa i viče stoje hiljade njih koje su dostojne svog poziva. Iza pedofila iz vrtića stoje hiljade vaspitača kojima sa poverenjem ostavljamo svoju decu. Iza nastavnika koji ne drži svoje časove, koji je nedostupan u strogosti, rigidan, često nestručan, stoje hiljade koji nam decu uče da čitaju i računaju. Iza nekoliko plagijatora imamo hiljade profesora. Iza korumpiranog policajca ili sudije, hiljade su pravih.
Zato, hajde da se osvestimo, da odustanemo od lažne solidarnosti, da se oslobodimo straha. Pa kad progovori neko hrabar iz struke, da ga podržimo, da ih ne predamo na milost i nemilost linču bahatosti. Hajde da svako počisti korov iz svog dvorišta, da zaštitimo svoju struku i profesionalizam. Ako ne budemo od toga bolji, bar ćemo biti pošteniji. Angažovaćemo pravdu za čast.
Autor: Biljana Vasić, profesorka srpskog jezika i književnosti iz Šapca