Nauče da čitaju sa 2 godine, sviraju Bahove kompozicije sa 4, nauče sabiranje i oduzimanje sa 6 i tečno govore strane jezike do osme godine. Njihovi školski drugovi drhte od zavisti; njihovi roditelji se raduju dobitku na lutriji. Ali da parafraziramo T. S. Eliota, njihove karijere obično se ne završavaju praskom, već cviljenjem.
Izvanredno nadarena deca retko postaju odrasli geniji koji menjaju svet.
Pretpostavljamo da im nedostaju socijalne i emocionalne veštine da bi funkcionisali u društvu. Međutim, kada pogledate dokaze, ovo objašnjenje nije dovoljno: manje od četvrtine nadarene dece ima socijalne i emocionalne probleme. Velika većina je podjednako dobro prilagođena kako društvenim dešavanjima tako i onom u čemu su najbolji – takmičenjima.
Nadareni uče da sviraju veličanstvene Mocartove melodije, ali retko sastavljaju svoje originalne partiture. Svoju energiju usredsređuju na korišćenje postojećih naučnih saznanja, a ne na stvaranje novih. Oni se prilagođavaju kodifikovanim pravilima, umesto da izmišljaju svoja. Istraživanja sugerišu da najkreativnija deca ne postaju miljenici nastavnika i svoje originalne ideje zadržavaju za sebe.
Kada odrastu, mnogi vunderkindi postaju stručnjaci u svojim oblastima i vođe u svojim organizacijama. Ipak, „samo deo nadarene dece na kraju postanu revolucionarni stvaraoci kada odrastu“, govori psiholog Elen Viner.
Većina vunderkinda nikada ne uspe u tome. Svoje izvanredne sposobnosti primenjuju blistajući na svojim poslovima, ne izlazeći iz zone komfora. Oni postaju lekari koji leče svoje pacijente ne boreći se da poprave loš medicinski sistem ili advokati koji brane klijente od nepravednih optužbi, ali ne pokušavaju sami da promene zakone.
Šta je onda potrebno da se odgoji kreativno dete?
Jedno istraživanje upoređivalo je porodice dece koja su u svom školskom sistemu ocenjena među najkreativnijih 5% sa onima koji nisu bili nesvakidašnje kreativni. Roditelji nekreativne dece imali su u proseku šest pravila koja su deca morala da poštuju, kao što su rasporedi za domaće zadatke i vreme za spavanje. Roditelji visoko kreativne dece imali su u proseku manje od jednog pravila.
Kreativnost je možda teško negovati, ali je lako osujetiti
Ne insistirajući na pravilima, roditelji su podsticali svoju decu da misle svojom glavom. Oni su imali tendenciju da „ističu moralne vrednosti, a ne određena pravila“, izveštava psiholog sa Harvarda Tereza Amabajl.
Međutim, čak i tada roditelji nisu nametali deci svoje vrednosti. Kada su psiholozi upoređivali najkreativnije američke arhitekte sa grupom visoko kvalifikovanih, ali neoriginalnih vršnjaka, bilo je nešto jedinstveno u vezi sa roditeljima kreativnih arhitekata: „Akcenat je stavljen na razvoj sopstvenog etičkog kodeksa“.
Da, roditelji su podsticali svoju decu da teže izvrsnosti i uspehu – ali takođe su ih podsticali da pronađu „radost u poslu“. Njihova deca su imala slobodu da pronađu sopstvene vrednosti i otkriju sopstvena interesovanja. I to im je omogućilo da postanu kreativni odrasli ljudi.
Kada je psiholog Bendžamin Blum vodio istraživanje porekla svetski poznatih muzičara, umetnika, sportista i naučnika, saznao je da njihovi roditelji nisu ni sanjali da odgajaju decu super-zvezde. Nisu im naređivali niti ih tretirali kao robove. Oni su odgovorili na suštinsku motivaciju svoje dece. Kada su njihova deca pokazala zainteresovanost i entuzijazam za neku veštinu, roditelji su ih podržavali.
Vrhunski pijanisti nisu imali elitne učitelje od kad su prohodali; njihove prve lekcije dolazile su od instruktora koji su slučajno živeli u blizini i učinili učenje zabavnim. Mocart je pre polaska na časove pokazivao interesovanje za muziku, a ne obrnuto. Meri Lu Viliams je naučila da svira klavir sama; Isak Perlman je počeo samog sebe da uči da svira violinu nakon što je odbijen u muzičkoj školi.
Čak i najbolji sportisti nisu imali bolje uslove od svojih vršnjaka. Kada je tim dr Bluma intervjuisao tenisere koji su svrstani u najboljih 10 na svetu, prema rečima Džeri Sajnfilda, oni nisu počeli da treniraju od kada su prohodali. Malo njih se suočilo sa intenzivnim pritiskom da usavrše igru poput Andrea Agasija. Većina teniskih zvezda se setila jedne stvari kod svojih prvih trenera: učinili su tenis zabavnim.
Šta, dakle, motiviše ljude da hiljadama sati vežbaju neku veštinu? Najpouzdaniji odgovor je strast – otkrivena prirodnom radoznalošću ili negovana kroz rana prijatna iskustva sa nekom aktivnošću ili mnogim aktivnostima.
Dokazi pokazuju da kreativni doprinos zavisi od širine, a ne samo od dubine našeg znanja i iskustva. Osvajanje Nobelove nagrade ne znači biti genijalan um, već biti svestran. U odnosu na tipične naučnike, 22 puta je veća verovatnoća da će dobitnici Nobelove nagrade moći da nastupaju kao glumci, plesači ili mađioničari; 12 puta da će pisati poeziju, drame ili romane; sedam puta da će se baviti umetnošću i zanatima; i dvostruko veća verovatnoća da će svirati neki instrument ili komponovati muziku.
Niko ne primorava ove genijalce da se bave umetničkim hobijima. To je odraz njihove radoznalosti.
„Teorija relativiteta mi je pala na pamet zbog intuicije, a muzika je pokretačka snaga ove intuicije“, razmišljao je Albert Ajnštajn. Majka ga je upisala na časove violine u petoj godini, ali nije bio zainteresovan. Njegova ljubav prema muzici rodila se tek kada je bio tinejdžer, nakon što je prestao da ide na časove i naleteo na Mocartove sonate. „Ljubav je bolji učitelj od osećaja dužnosti“, rekao je.
Čujete li to, dragi roditelji? Ne možete programirati dete da postane kreativno. Insistirajte na tome da vaše dete postignete određenu vrstu uspeha i najbolje što ćete dobiti je ambiciozni robot. Ako želite da vaša deca na svet donesu originalne ideje, treba da im omogućite da slede svoje strasti, a ne vaše.
Priredila: Jasmina Đurović