Ja bih da zamolim, ako može.
Za dobre ljude. Za one jednostavne. Pomalo naivne. One koji se očima smeju. I kad grle – grle kao da su se celog života samo za to školovali. Za one koji ne umeju da ne vole. I one koji sve oproste. I preko svega pređu, k’o preko neke plitke vode.
Molim. Za one nevidljive. One koji se večito nekome sklanjaju. Za one koji još imaju srama. I za one poštene. Za lepo vaspitane. Jer im svako hvala i molim stoji kao kakav težak kamen za vratom. I vuče nekud na dole.
Molim. Za one koji nikada drugome ne bi učinili nažao. Koji vole i mrava i pticu i cvet jednako. Koji ne umeju da ukradu. Niti da slažu. Za one koji propuštaju ljude. I prilike. Koji se plaše da prevare i naškode. I koji veruju da se sve vraća. I sve negde tamo zapisuje.
Molim. Za one koji ne znaju preko reda. I ne znaju prečice. I koji uvek idu pravo. I gledaju u oči svakoga. Za one koji iz kuće ništa osim poštenja nisu poneli. I često ne vraćaju više od toga.
Molim. Za one koji poštuju. I zakone i saobraćajne znake i putokaze i propise i sve. Za one koji svoje račune plaćaju na vreme. Za one koji nikome nisu dužni. Za one koji su navikli na malo. Molim, da im se to malo ne dira.
Molim. Za one za koje se niko ne moli. Kojima niko ne pamti ni ime, ni broj. Za one koji odmahuju rukom kad im čestitaš rođendan jer im je, eto, pomalo neprijatno da žive. I koje niko ne pita kako su. Za one koji brojanju baš i nisu vični, pa sve što steknu – podele, umesto da množe i sabiraju. Za one koji nikada ne pitaju zašto, već samo gde si i dolazim odmah.
Molim. Za one koji uvek govore da su dobro. I kada nisu. Naročito kad nisu. Za one koje nema ko da potapše i kaže “rešićemo“. Za one koji osim sebe nikoga nemaju. Za one koji nikom na senku ne bi zgazili. I kojima je dobro gde god da ih posadiš. Za one koji nikada nisu skupili dovoljno hrabrosti, da kažu – hej, tu sam, postojim, evo me..!
Molim. Za one nevidljive. Za one koji kroz ceo život na prstima hodaju. Da nekog ne probude. Da nekog ne očepe. Za one koji uvek govore tiho. I nikada ne psuju boga. Ni sunce. Ni majku. Ni ništa. Molim za one koji veruju da neko sve vidi. Za one koji u uglu oka žive. Za one nedorečene, Nesaslušane. Nezle.
Molim. Za svu drugu i treću i svaku sledeću decu. Za one koji nisu mogli da biraju čizme ni kaput. Za one kojima je na unutrašnjoj strani okovratnika uvek pisalo neko tuđe ime. Za one koji su rasli u pozajmljenim cipelama. Učili iz knjiga iz kojih je već neko učio. Jeli šta ostane. Za one koji nikada nisu rekli “gladan sam“. A bili su.
Molim. Za one koji se uvek mole za druge. Pa su siti kad su im deca sita. Pa im je toplo kad drugi ne zebe. Za one strpljive, koji se nadaju da će jednoga dana biti spašeni. Za one koji uvek broje do deset. Do sto. Koji se grizu za jezik. One koji ti se izvinjavaju kad ih uvrediš. Nisi ti kriv, oni su.
Molim. Za one koji se nekako sami sebe stide. Jer ne mogu drugačije nego kako su učeni, pa kud puklo. Molim za one po kojima uvek puca. Jer im je dara skuplja od mere. A srce veliko kao u paora.
Molim za one koji svima sve veruju. I kojima ne moraš da se kuneš i širiš prste. Za one što uvek kažu “neka, biće“. Čak i kad ne bude. Čak i kad nema. Molim za one proste koji od stranih jezika samo čovečiji govore. Za one koji nikada nisu subjekat, već samo pridev za vreme i mesto.
Molim za one koji sve pamte. I imendane i svece i crvena slova. Za sve one sitne i nebitne. Za one koji bi, da mogu, i rođeno ime malim slovom pisali. Za one iz poslednje klupe. Za one koji uvek stoje. Molim za one koji su nas od sebe samih sačuvali. Eto, molim.
Pa možda neko i čuje.
Tekst: Daniela Bakić