Mama četvoro mališana, Beki Mensfild, otvoreno je progovorila o tome zbog čega, uprkos čudnim pogledima, nosi svoju već odraslu decu…
Dok u naručju nosim svog sedmogodišnjeg i petogodišnjeg sina, kao i trogodišnju ćerku, primećujem čudne poglede. Međutim, reći ću vam samo ovo – moj najstariji sin, koji ima devet godina, više ne može da “stane” u naručje svoje mame i to je razlog zbog čega još uvek nosim svoju decu.
Prošle godine je bio poslednji put da sam ga nosila. Sada je približno iste visine kao ja. Sećam se da nisam uspela da ga podignem kada sam probala. Odjednom je bio viši i teži nego što sam očekivala. Kada se to dogodilo? Kada je moje malo dete poraslo toliko? Kada je izraslo toliko?
Sećam se da sam, takođe prošle godine, nosila svog sedmogodišnjaka kada se povredio na treningu. Čak me je i suprug, koji je u to vreme bio trener, pitao: “Dušo? Zašto ga nosiš? Može sam da hoda”, a ja sam mu odgovorila: “Znaš koliko ljudi zaista brine za to što ga nosim? Jedna osoba. Jednoj osobi je do toga zaista stalo, a to je naš Bo.” Našem sinu je važno da je neko tu da ga podigne. On je taj koji se oseća sigurno, voljeno i bezbrižno.
Ove godine Itan, koji ima pet godina, se umorio tokom šetnje. Htela sam da ga podignem kada mi je rekao: “Mislim da sam sada već prestar za to.” Rekla sam mu da za mamu nikada neće biti prestar. Veliki da, ali prestar nikada.
Kada Eli (3) želi da je nosim, ja to i učinim. Šalim se sa prijateljima da ona živi na mom kuku. Ali neće još dugo. Sada sam joj centar sveta i želi da je nosim stalno. Volim kada mi poleti u zagrljaj i kada je podignem, jer znam da to neće trajati zauvek. Znam da će se letenje u zagrljaj za nekoliko godina pretvoriti u “O, zdravo mama.” I zato ću je nositi sve dok mi ona to dozvoljava.
Svemu što radimo jednom dođe kraj. Moji roditelji me više ne teraju da idem na spavanje, više mi ne čitaju knjige, ne zavezuju pertle, ne pomažu da vozim bicikl ili da uradim domaći. Oni to više ne rade, jer sam porasla. A baš tako će i naša deca. Uskoro ni ja neću raditi sve te stvari za njih. I sve dok znam da će se to jednom dogoditi, uživam u svakoj sekundi.
Sledeća nedelja možda je poslednja kada ću nositi Boa uz stepenice ili poslednja kada ću Itana nositi u krevet, ili poslednja kada će Eli želeti da je ponesem do prodavnice.
Danas nije taj dan. Danas nosim svoju decu i ne zanima me šta bilo ko o tome misli.
Izvor: Yumama