Мама четворо малишана, Беки Менсфилд, отворено је проговорила о томе због чега, упркос чудним погледима, носи своју већ одраслу децу…
Док у наручју носим свог седмогодишњег и петогодишњег сина, као и трогодишњу ћерку, примећујем чудне погледе. Међутим, рећи ћу вам само ово – мој најстарији син, који има девет година, више не може да “стане” у наручје своје маме и то је разлог због чега још увек носим своју децу.
Прошле године је био последњи пут да сам га носила. Сада је приближно исте висине као ја. Сећам се да нисам успела да га подигнем када сам пробала. Одједном је био виши и тежи него што сам очекивала. Када се то догодило? Када је моје мало дете порасло толико? Када је израсло толико?
Сећам се да сам, такође прошле године, носила свог седмогодишњака када се повредио на тренингу. Чак ме је и супруг, који је у то време био тренер, питао: “Душо? Зашто га носиш? Може сам да хода”, а ја сам му одговорила: “Знаш колико људи заиста брине за то што га носим? Једна особа. Једној особи је до тога заиста стало, а то је наш Бо.” Нашем сину је важно да је неко ту да га подигне. Он је тај који се осећа сигурно, вољено и безбрижно.
Ове године Итан, који има пет година, се уморио током шетње. Хтела сам да га подигнем када ми је рекао: “Мислим да сам сада већ престар за то.” Рекла сам му да за маму никада неће бити престар. Велики да, али престар никада.
Када Ели (3) жели да је носим, ја то и учиним. Шалим се са пријатељима да она живи на мом куку. Али неће још дуго. Сада сам јој центар света и жели да је носим стално. Волим када ми полети у загрљај и када је подигнем, јер знам да то неће трајати заувек. Знам да ће се летење у загрљај за неколико година претворити у “О, здраво мама.” И зато ћу је носити све док ми она то дозвољава.
Свему што радимо једном дође крај. Моји родитељи ме више не терају да идем на спавање, више ми не читају књиге, не завезују пертле, не помажу да возим бицикл или да урадим домаћи. Они то више не раде, јер сам порасла. А баш тако ће и наша деца. Ускоро ни ја нећу радити све те ствари за њих. И све док знам да ће се то једном догодити, уживам у свакој секунди.
Следећа недеља можда је последња када ћу носити Боа уз степенице или последња када ћу Итана носити у кревет, или последња када ће Ели желети да је понесем до продавнице.
Данас није тај дан. Данас носим своју децу и не занима ме шта било ко о томе мисли.
Извор: Yumama