Ја сам јединац. Син јединац у мајке и оца. Што значи да је највећа шницла увек ишла мени. Ма шта море највећа, све су шницле ишле мени, ћалету шта остане. Нисам никада ништа морао ни са ким да делим, никада да правим компромисе ни са ким, увек добијем играчку коју желим јер моји не морају да је деле на два дела.
Е сад, већини нормалне деце досади то што су јединци, па наруче од родитеља брата или сестру. Или их пак наваби нападна родбина сталним питањима – “а је л’ би више волео да добијеш бату или секу?”. Па се приме и онда им то буде занимљиво. Али не и мени. Кад год би ме родитељи питали да ли желим бату или секу, ја бих на тренутак прекидао играње на патосу, зауозбиљавао фацу и леденим гласом им одговарао: “Само то немојте да ми урадите”. Родбину сам на сличан начин олађивао, па су се само згледали и крстили – “куку нешто није у реду с овим малим, треба да га воде да му саливају страву”.
Али мени никад није било досадно са самим собом. Штавише, нервирала су ме кмезава и размажена деца, агресивна деца, гласна деца, површна деца. Моја свака играчка је имала име, прецизан историјат и своје место на полици. И онда кад баш морам да истрпим неку децу коју доведу у посету, ја лепо склоним те играчке у другу собу да ми их не дирају, и истресем им кофер неких пластиканера да их замајем док не прође време. Уживао сам да се дружим само и искључиво са децом старијом од себе која су била озбиљна и знала лепо да се играју, била маштовита и чувала играчке као и ја. Отуда ми је ваљда пала на памет идеја да од родитеља ипак једном приликом затражим да ми роде старију сестру. Но, кад су ми објаснили да је то немогуће, схватио сам да је то то. Остајем јединац занавек.
Е онда сам као мало старији почео да слушам из околине од одраслих – “вид овај мали је размажени јединац”. Па још неке друге епитете као што су – препотентан, себичан, самодовољан. Ау, помислио сам, како сад то.
Па ја сам баш мирно и повучено дете, увек се културно обраћам старијима, кажем први “добар дан” у ходнику зграде, кад ме одведу негде у посету, ја седим 3 сата за столом, цевчим сок и стрпљиво ћутим, ништа не чачкам и не дирам, како то друга деца већ умеју да раде. Па зашто сам ја побогу, размажен?
И како то себичан? Ја сам моје играчке доживљавао као жива бића са карактером, емоцијама и личношћу. И онда ми у посету доведу неко кмезаво дериште које ме редовно тера и смара да му поклоним неку своју играчку. А мени жао јер ће по мом схватању та играчка плакати кад је се одрекнем и дам је том неком другом који ће је однети својој кући и сигурно занемарити и разбити. И сад сам ја себичан због тога? Па баш нисте фер.
Онда сам још мало одрастао, почео да излазим, да се мешам међу друге људе и своје вршњаке. Моји су ми стално говорили – еее једног дана ће ти бити жао што немаш брата или сестру. А ја сам мислио – ма где бре жао, у овој Србији оваквој каква је, треба да имам неки багаж у виду неспособног брата или сестре које онда треба да вучем око врата цео живот, издржавам их и решавам њихове проблеме. Ма пали, мени супер што сам сам. И кад је дошло до школовања у иностранству, моји су могли да све ресурсе које су имали и које нису имали, усмере на мене. Нису имали још једно двоје, троје или петоро, па да кажу – е нема иностранство, ниси једини који има прохтеве, имаш и брата и сестру.
Што се тиче онога – немаш коме да се повериш, ни то ми није фалило. Са родитељима сам увек био максимално близак и отворен, са покојним оцем причао све. Дословно све. Баш све све, не бисте веровали шта све. Пријатеље сам увек тежио да бирам сам, а не да морам да трпим оне људе наметнуте крвним сродством. Ако су ок, супер. Ако нису, јбг, нисам им ништа дужан, нити они мени. Те ми је статус јединца и стога одговарао.
Међутим, сурови свет ме је шамарао на сваком кораку. Као јединац нисам научио да губим, нисам научио да делим, нисам научио да је и други битан, а не само ја. И то ме је жвајзњавало по носу иза сваког ћошка.
Схватио сам да сам у дефициту, јер сам одрастао сам, без браће и сестара, без праве шансе за симулацију борбе за место под сунцем у контролисаним условима родитељског дома.
И онда сам и то решио. На тежи начин. Отиснуо сам се још као клинац на други континент да се сналазим, преживљавам, станујем са цимерима, да ме пичи култур шок друге земље у којој сам се нашао, да се на мене издиру, да се суочавам са чињеницом да нисам ни најбољи, ни први, ни једини ни у чему, да постоје много бољи и људи и музичари од мене, али исто тако и они много гори. Годинама сам се вајао и нивелисао, док се на крају нисам убацио у винклу. Једина девијација јединаштва коју никад нисам успео да исправим је нетрпељивост према ауторитетима. Зато никад нисам могао да тренирам спорт јер сам презирао тренере и да се неко дере нешто на мене. Зато данас нисам добар тимски играч, не трпим наређења, команде, дирекције и упутства. Не дај Боже издирање и тренирање строгоће. Одмах уједам надређеног, на кеца, чак и ако је у праву.
Али зато је остало прегршт добрих ствари покупљених из јединаштва. Јако добро трпим самоћу. Немам проблем с тиме да живим сам, да будем сам, да завршавам послове, пројекте, подухвате сам. Добро импровизујем у животу, добро се опорављам од удараца, добро маштам и ту машту ефикасно претварам у стварност. Волим друге, али ми не требају активно. Не морам бити стално окружен другима да бих био срећан. И даље ме нервирају размажени, бахати и агресивни људи, баш као и некад иста таква деца.
И никада, до дана данашњег нисам зажалио што сам јединац. Можда је баш у томе сва моја себичност. А можда и слобода. Никада нећу сазнати.
Аутор: Димитрије Васиљевић