Где је основно знање у основној школи?
Мој добар колега је рекао да већина људи који су на неки начин везани за образовање није прочитало да изнад улазних врата на школама стоји табла ОСНОВНА ШКОЛА, што би требало нашој деци дати темељна знања, а не од њих правити готове књижевнике, географе, биологе, физичаре, хемичаре, математичаре, историчаре, информатичаре, електротехничаре, ликовне уметнике… Сваки ученик у завршним разредима основне школе, док је у пуном погону, боље би прошао на квизу знања од професора који му предају. Сасвим је разумљиво, ученици треба да су експерти у свим областима, а професори само у области коју предаје. Питам се због чега су нам потребне средње школе и факултети? Ако деца науче све у основној школи, онда наставак школовања нема сврху. Жалосно је и то што наша деца након толико уложеног труда остају незапослена.
Деца немају детињство, нису пожелела да се врате у школу након распуста, у школи се не шале јер имају много обавеза, а и шале више нису популарне за поједино наставно особље, које је с правом такође незадовољно. Нашим ученицима није важно да ли је радни дан, празник или викенд. Родитељи својој деци плаћају приватне часове из више наставних предмета у основној школи. Није чудо – погледајте захтеве, па ће вам све бити јасно. Шта ће нашој деци остати као трајно знање, то је питање које постављам као дугогодишња просветна радница? Колико је квалитетних података у ономе што уче? Поразно је – огроман је квантитет, а минималан квалитет.
Све ово сам одлучила да напишем јер је мој син од тринаест година рекао да не може да вечера, веома је уморан и жели да спава. Питао ме да ли мислим да ли је све ово превише за једног дечака од тринаест година? Напомињем да се овај разговор водио у понедељак, након викенда који је провео припремајући се за тестове из: информатике, математике, немачког језика, биологије; за писмену вежбу из матерњег језика и за часове провере знања из: техничког, географије и енглеског језика. Ако се дете тако осећа после понедељка, упитала сам се како ће бити тек у петак? Неспретно сам променила тему и нисам му одговорила, а одговор сам знала.
Нисам хтела да му кажем да јесте превише, јер је он дете и због тога као кривце неће видети неке тамо људе који су написали и наредили да тако треба бити. Он ће као кривце видети своје професоре у школи, а то ми није циљ, јер ти професори испуњавају своје задатке.
Већ двадесет и три године радим у основној школи, подучавајући ученике од првог до четвртог разреда. Волим свој посао и уживам дружећи се са дечицом. Уживам све до тренутка када запазим да се деца престану радовати школи због претераних обавеза које им намеће наставни план и програм који морамо да пратимо.
Почетак те школске агоније најчешће приметимо већ у другом разреду основне основне школе – таблица множења, друго писмо, претешки и неразумљиви садржаји из предмета ПиД, а поред тога небројено много дефиниција, апстрактних појмова, неразумљивих текстуалних задатака… Са свим тим почиње се сусретати једно мало дете, и школа више није тако привлачна и занимљива каквом се чинила.
Покушавам, као и све моје колегице и колеге, ублажити овај терет и донекле успевам креативношћу, маштовитошћу и испреплитањем оних тешких са оним мање тешким наставним предметима.
Кад одморити?
А онда деца дођу у предметну наставу. Тамо свако ради свој посао, а деца имају радно време дуже него њихови родитељи на својим радним местима. Ако желе бити одликаши, немају одмор нити за дане викенда. Питам се, зашто смо децу учили још од првог разреда да је за добар успех потребно добро испланирати време рада и одмора? Очигледно, одмор нам није потребан. Не смем ни да споменем могућност или потребу да се дете, поред школских обавеза, бави и неком ваншколском активношћу.
Мајка сам два сина близанца који иду у осми разред основне школе. Завршили су свих седам разреда школовања одличним успехом. Мој супруг и ја помажемо им у извршавању школских обавеза онолико колико сматрамо родитељском обавезом. Наша деца већ одавно знају да је учење њихова примарна одговорност и да је неопходно извршити оно што професори у школи задају. Никада не одлазе у школу без траженог прибора, увек пишу домаће задатке и редовно уче наставне садржаје. Они се суочавају са свим што је пред њих постављено и покушавају четрдесетак сати ставити у она двадесет и четири која су им на располагању у једном дану.
Мало часова, много градива, нејасне дефиниције
Да бих све ово сликовитије приказала, навешћу неколико примера везаних за пређено градиво из појединих наставних предмета који су одабрани сасвим случајно.
Из географије коју су деца имала три пута до сада, прерађено је огромно градиво о Азији (назив, границе, географски положај, рељеф, клима, воде, биљни и животињски свет, становништво, привреда);
Из биологије коју су деца имала три пута до сада, прерађене су следеће лекције: Увод у екологију, Проучавање екологије, Еколошки фактори, Организација живог света у природи;
Техничко, након одржана четири часа, наставник тражи да знају: основне појмове електротехнике, изворе електричне енергије, појам енергије, врсте извора електричне енергије, електране, хидроелектране, термоелектране, нуклеарне електране, геотермалне електране, ветроелектране, соларне електране, агрегат, батерије и акумулатори.
Не желим набрајати пређено градиво осталих наставних предмета, којих у осмом разреду има петнаест, јер наведени примери за многе који читају чланак немају никаквог значаја. Ово градиво треба прочитати па би тек онда све постало много јасније. Препуно је дефиниција, набрајања, непознатих појмова, са много потпуно непотребних података. Нпр: Електричне мреже и четверополи су подручја електротехнике која проучавају појмове и својства различитих електричних мрежа, њихових саставних делова (извора, проводника, филтера и трошила) и расподелу напона и струја. Електроника је област електротехнике која се бави проучавањем кретања електрона кроз вакуум, гасове и полупроводнике и на темељу тога се пројектују електронски уређаји.
Између земаља регије постоје значајне разлике у стопама природног прираштаја. На једној страни су земље с високим стопама, које се крећу од 13 до 20%: Туркменистан, Таџикистан, Узбекистан и Киргистан, а на другој страни земље с умереним и ниским стопама природног прираштаја: Казахстан 6,4%, Азербејџан 7,5% и Арменија 1,5%. Грузија има негативне стопе природног прираштаја (око 3,5%).
Због свега написаног и још много тога што није написано, замолила бих све оне који су у могућности, а успут то и желе, да помогну онима који не знају шта је и у ком обиму потребно изучавати у основној школи, а узели су све у своје руке и као велики зналци пишу НПП-ове за моју и вашу децу. Моји синови ће школу завршити прие него што буде могуће нешто променити, али ми имамо много деце и генерација које чека ова агонија.
Алтијана Алић