100% истинита прича о отвореним вратима у школи

22 јануара, 2020

Морам вам испричати шта ми се десило прошле недеље, а ви се смејте наглас, и заслужио сам!

Моја жена и ја се волимо и одлично се слажемо, осим кад је у питању школа, оцене и наставници наше ћерке Уне. Отприлике једном недељно, Оливера има монолог који знам напамет, у скраћеној верзији гласи: „Мисле у школи да Уна нема оца! Никад се ниси појавио ни на родитељском ни на отвореним вратима!“ А, како да се појавим кад и сâм радим у школи, и то у истој смени у којој је Уна?! Да изађем са својих часова да бих се упознавао са њеним наставницима? И, шта да их питам? Уна је добро дете, одличан ђак, знам све њене оцене, шта ћу у школи? Није ми доста колега које гледам на послу, сад треба и те њене наставнике да гледам! И, Оливера врло добро зна да мрзим отворена врата, да мислим да је то као место где ће родитељи имати прилику да нам објасне колико су им деца генијална, и како ми, наставници, то нисмо приметили.

Foto: Canva

Успевао сам да се извучем све до прошле среде кад се потрефи Дан школе у мојој школи, и отворена врата у Униној. Ја дошао кући у три, сањао сам о поподневној дремци и о тениском мечу након тога, Новак и Надал у финалу, али не! Излази моја жена са информацијом да је, ето, идеална прилика да одем рецимо код… (проверава на сајту школе, гледа на сат, организује ми време на најбољи начин) историчарке!

Шта ћу…

Спакујем се, кренем ка школи, а напољу… смак света! Пљушти као из кабла, небо црно. Убрзам корак, шљапкам по барама, смишљам успут питања за ту наставницу коју ћу данас упознати. Уна има пет из историје, шта да кажем, зашто сам дошао? Што бар не отвори врата математичарка, Уна је добила тројку на писменом, ту бих и знао нешто да питам. Овако трошим и своје и њено време узалуд.

Улазим у хол школе, питам дежурног ученика где је кабинет за историју. Врата су заиста отворена, а унутра родитељи и наставница већ почели. Ово ми би чудно, јер ја кад држим отворена врата, ја примам једног по једног родитеља, али овде смо сви заједно. Избројим да пре мене има девет родитеља. Рецимо да сваком посвети 6-7 минута, закаснићу на први сет.

Родитељ 1

Но, већ први отац ми је показао да се мој временски план неће остварити, јер је узео тачно тринаест минута да оплакује ситуацију где је син учио данима, и опет добио тројку, и он добро зна историју и испитивао га је, и син је све знао, и пита он сад наставницу у чему је проблем, па наставница крене како она уопште не види било какав рад и труд, она га пита најелементарније ствари, и та тројка је поклоњена, „А. па немојте тако, молим Вас“ одговара отац, „Најискреније Вам кажем“ брани се наставница, „Ето, није знао како је почео Први светски рат, шта даље да причамо?“, он одмахне руком, вероватно је опсује, вероватно јој не верује, замоли да га пита поново, наставница каже да хоће чим буде прилике, тако и ја одговорим кад ме дави неки родитељ. Отац изађе незадовољан, наступи мајка, родитељ број два, четрнаести минут откуцава.

Родитељ 2

Није јој јасно зашто наставница никако не пита њеног сина, он се стално јавља, наставница је прекида, каже да не само да се не јавља него омета час, стално га опомиње, и чак је једном побегао, мајка каже, „Јесте сигурни да причамо о истом детету, Илија Тадић?“, наставница каже, „Да, да, Илија је прошле недеље побегао са контролног, и позвала сам га на разговор, и признао је да није учио, и обећао да ће се поправити“, „То није могуће, мени је рекао…“ „Па, деца некад лажу, знате“, „Али он никад не лаже…“ десет минута.

Родитељ 3

Онда једна госпођа прича како је њена ћерка у таквом страху од наставнице, иначе одлично сарађује са ауторитетима, али ето не зна у чему је проблем, и она (мама) жели да ћерка буде вуковац, али ето већ се види да неће имати пет из историје, и да ли може да је пита мало чешће, „Има много деце, сви желе вишу оцену“, одговара наставница, „Али ето ја Вас молим, да ли сте родитељ?“ „Не бих да ово постане сувише лично, знате, разумем шта хоћете да кажете“ каже наставница, „Само родитељ може да разуме како је кад је дете очајно, она, да извинете, има дијареју кад има час историје“ каже мајка, брише сузу, одлази незадовољна и бесна. Једанаест минута.

Родитељи 4, 5 и 6

Неки су се бунили на обим градива, да ли су заиста битни подаци, године, сва та имена, шта ће им то у животу, питају се, наставница каже, „Не бирам ја програм“, „Али можете да га прилагодите“, каже један отац, „Да ли Ви радите у просвети?“ брецну се наставница, „Не радим, али то свако може да схвати, то нам је свима јасно“, „Да ли нам је тако исто јасно како се оперише, или како се управља авионом, или како треба судија да пресуди, да ли све знамо?“ наставница се већ помало нервира. „То су различите ствари, немојте сад…“ „Кад бисмо сви радили само оно што знамо, где би нам био крај…“ каже наставница више за себе.

Меч је већ почео. Нечујно извлачим телефон, сада је остало свега 5-6 родитеља, кријем се иза корпулентног оца и одлазим на интернет да проверим резултат, Новак је већ узео сервис Надалу, води 3:1. Кад пре?

Родитељ 7

Нова прича. Дечак је бесно излетео са часа и опсовао кад је добио јединицу, „Знам, он кад се изнервира, спасавај се ко може“, насмешила се мама, наставница је начас заћутала, „Али јасно Вам је да је то понашање недопустиво, није то први пут“, „Да ли Ви то мене осуђујете да нисам васпитала дете?“ рече мајка бесно клацкајући прекрштену ногу, „Нисам Вас осудила, причам о његовом понашању“, Надал је изједначио. И даље не знам шта овде тражим, долазе људи чија деца имају проблем, моја Уна не псује, не бежи са часа, ваљда, надам се, можда баш то да питам…

Смислио сам! Рећи ћу „Ево, дошао сам јер, и као Ваш колега, и као родитељ, и сада овде на Вашим отвореним вратима, срећем људе који мисле да знају шта им деца раде, па се испостави да није баш тако…“ Нешто ћу у том смислу да кренем, надам се да ће она рећи да је Уна дивна, и да заиста није требало да долазим, да ће ми се као колегиница отворити како јој је тешко са родитељима, ту ћу ја да се сложим. 5:4 води Новак. Сат и двадесет је прошло од када сам дошао.

Родитељ 8

Онда отац који вади списак када је наставница и колико каснила на час, и како може деци да пише неоправдане кад касни чак и на контролни, „Откуд Ви имате те податке?“ пита она, „Рекла ми је ћерка, све је записивала, ја нисам отишао код директора, хоћу прво са Вама да разговарам, и ово сви знају (показује на присутне родитеље; ја, искрено, не знам, али ћутим), само нико неће да каже, сва деца то причају“, „Деца свашта причају“ рече наставница, „Показаћу Вам када сам се ког од тих дана улоговала, знате имамо електронски дневник, и све се види“, „Ма, пустите Ви електронски дневник, то може све да се намести, а деца имају контролни пола сата уместо 45 минута“, „Не можемо причати о томе шта деца говоре, доведите ћерку па да седнемо сви заједно, доведите сву ту децу која то причају“, „Ви знате да се они плаше, и нико неће рећи истину“, „Па, шта је Ваш предлог, да ја верујем Вама, а не Ви мени?“ пита наставница. Сат и по. Новак добио први сет. Стегао сам песницу испод клупе, то, Новаче!

Родитељ 9

Последња мајка је само донела оправдање, „Па, то је могао Душан да ми преда“, каже наставница, „Жао ми је што сте чекали оволико“, „Нема везе, и овако да питам какав је“, десет минута, неочекивано, надао сам се да ће бар ова брзо.

Сада је учионица остала празна, само наставница и ја. Вратио сам мобилни у џеп, сат сам ставио на руку.

Родитељ 10 (ја)

„Баш сте се начекали“, рече наставница. „Шта ћемо…“

„Ето, и ја сам колега, предајем музичко, знам све, у свакој школи је исто. И мени тако дођу на отворена врата, неки родитељи као да хоће само да се на некога истресу, овде су као велики, моћни, онда оду кући и казне дете, на крају су љути и на нас и на њих…“ покушао сам да направим увод. Шта сам оно беше смислио да је питам…

„Баш тако“ каже наставница. „Свуда исто… А, Ви сте…?“

„Отац Уне Марковић“ кажем.

„Уна Марковић…. Уна Марковић… подсетите ме, које је одељење?“ пита наставница.

„Осмо два“ кажем.

„Осмо два?“ зачуди се наставница. „Ја њима не предајем.“

Гледам је полуотворених уста.

„Не предајете?“

„Не…“ и она у неверици, одмахује главом.

„Не предајете Уни? Хоћете рећи, дошао сам за џабе? И све ово слушао за џабе?“

„Нажалост… Баш ми је жао… Бар да сте рекли на почетку…“ жао јој је, видим.

И мени ме је мене жао, што рече моја покојна тетка.

Устаје, рукује се са мном. „Колегиница Гордана предаје осмом два, али она је већ отишла кући, дођите за две недеље, тад су опет отворена врата.“

„Наравно, наравно“, кажем. Одлазим.

Не верујем.

И што је најгоре, испашћу крив. Оливера ће ме напасти што се нисам распитао где идем. И, немам оправдање да следећи пут кажем, „Ишао сам, од мене доста!“

Киша је стала. Прошао је читав век од кад сам дошао у на отворена врата. Поред школе има кафић, и у њему пуштају спортски програм. Одлучио сам да одем на пиво, да одгледам меч до краја у миру, да у паузи зовнем свог другара Јоцу да му се изјадам. Убиће ме од завитлавања, али нека, зато га и волим. После ћу полако кући. Одложио сам проблем бар на сат-два.

Аутор: Маја Бугарчић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама