Pod opasnošću da budem optužena da sam jedna od onih koji „evo opet brane decu, stvaraju razmažene rasplaze, kuda ide ovo društvo“, moram ipak da istupim i kažem – da, da, krivi smo mi.
Koliko puta ste samo čuli frazu: ova današnja deca:
- ne poštuju starije
- ništa ne znaju
- samo bulje u telefon
- rugaju se svima
- samo znaju za nasilje
- ništa ne čitaju
- ništa ih ne zanima
- samo traže svoja prava, a ne izvršavaju obaveze
- SVE dobijaju na tacni, a ne znaju da cene
Nastavite niz…
Kad završite niz (ili bar prvu etapu nabrajanja), obrnite se oko sebe, pa stavi-prst-na-čelo-kliše i recite: od koga su naša deca to naučila?
Čitam skoro, jedan tata sav srećan deli na instagramu „mudroliju“ svoga sina. Mali isprozivao druga na školskom odmoru zbog patika, ali „na tako duhovit i vickast način“ da je tata MORAO da podeli na društvenim mrežama. Čekam ja sad, sigurno će se u komentarima ljudi pobuniti, neko će reći NEŠTO, kad ono ne, svi se slažu (kao drva za ogrev), svima je „simpa“, „he-he, al’ se dosetio“, „kako li je smislio tu opasku, ha-ha“, i tako u nedogled.
– Ko ste, bre, vi, ljudi? – dođe mi da viknem, al’ znam da se to ne bi bog zna koliko daleko čulo.
Kaže mi poznanica skoro, mala su ti deca još, čekaj samo da krenu u školu da vidiš. Džaba se ti upinješ da budu fini, samleće ih društvo! Nema svrhe da ih učim lepom ponašanju, jer eto, DRUGI će ih ionako upropastiti.
I sve je u tom nekom pretećem tonu. Mame će „da vide tek“! Današnja deca su…
Samo se o tome priča, kako su današnja deca nevaspitana, nekulturna, bezobrazna, nezainteresovana, kako je PRE bilo drugačije kada smo MI bili mali. A nikako da zastanemo i da se zapitamo: jesmo li baš MI, što bi rekao Balašević „naivni što smo se dizali uz Hej, Sloveni“, malko samo, malčice – doprineli?
Dečji rođendan, igraonica, deca k’o deca jurcaju, tek eto jednog – dosadno mu.
„Mama, je l’ može… (pa promrlja nešto da drugi roditelji ne čuju, to je tajna šifra, taj pogled koji topi glečere, ta molba upakovana u sto šarenih laža, koja se završava sa jednim glasnim)… biću dobar!“
Mama se smeška, malo joj kao neprijatno, ispituje teren brzim preletanjem pogleda preko roditelja, pa završava skener na svom zlatnom sinu. Boja glasa joj je mekana, ali ne ipak dovoljno da prikrije blagu nervozu i strepnju od reakcije kad kaže: ‘ajde kasnije, idi da se igraš s drugarima.
Spuštena ramena, pognuta glava i sporo vraćanje nazad u igraonicu jasno pokazuju – izgubljena bitka, ali ne i rat. Majka ZNA da će se vratiti ponovo.
– Traži mobilni, a? – kaže jedan tata. – Ne umeju više ni da se igraju.
Mama se štrecne.
– Tako i ovi moji, isto! – tata započinje diskusiju, mami je već laknulo, nije jedina za stolom. – Ništa im ne drži pažnju!
I tu počne – kako su im telefoni polomljeni, zatrpani igricama, kako se svako popodne bore, al’ šta će, moraju da popuste, deca su to, ne možeš da ih izdvajaš iz društva, i nama su tako branili Nitendo, pa eto šta nam fali?!
– A šta će njima telefon, zaista? Zašto petogodišnjaci moraju da igraju igrice? Da budu kul? Tako se razvijaju? – izlete iz mene rafalno pitanja.
KAKAV DANAK NEISKUSTVU!
Nije valjda da braniš detetu telefon? Pa on će onda da postane pravi zavisnik čim mu budeš dala! Jaoj, pa kako ga tako izdvajaš iz društva?! A kad pođe u školu, svi će ga zadirkivati! Šta ima loše u tome da igra igrice celo popodne? Pa nekad dete mora da se opusti… Ne valja što si toliko stroga!
I ja polako propadam kroz stolicu.
Ne zato što nemam šta da kažem, niti što sam u manjini, već zato što shvatam: mi pravimo buduće društvo, mi podižemo decu nesposobnu da se zabave samostalno, bez stimulansa, nespremnu da saslušaju dva minuta šta ima neko da im kaže, da uključe mozak, razmisle o BILO ČEMU i izraze SVOJE MIŠLJENJE. Da mišljenje izgrade.
Mališan „dosadno mi, mama“ dolazi ponovo, počinje druga runda, ali on sad i ne zna da je već dobio – mama i ne čeka da je pita, već je ruka u torbi, izvlači telefon, pruža i ponosno kaže: „Ali samo malo i pokaži drugarima onu najnoviju igricu.“
Sada već nema onog prvobitnog bojažljivog pogleda, njene su odluke opravdane i podržane – jer svi to tako, šta je tu tako strašno – pa može da udahne duboko, pogleda me u oči i kaže:
– Znate, Vi ste u pravu, ali postoji jedna stvar, naša deca ne rastu u društvu u kakvom smo mi rasli. Mi njih podižemo za neki drugačiji svet. Oni MORAJU da budu u toku sa svim novinama, u suprotnom, kao roditelji mi im ne činimo dobro, oni mogu samo da NAZADUJU.
Evo mene, nazadne mame, gledam se oči u oči sa SAVREMENOM naprednom mamom, koja svom detetu misli bolje. Koja ZNA. Mislimo zapravo obe isto – deca nam rastu u drugačijem svetu, samo što njoj to služi kao opravdanje a meni kao opomena.
Društvo je drugačije – pa mi moramo da podržimo dete da bude U TOKU, tako što ćemo da mu otvorimo nalog na TIK TOKU, da mu kupimo novi telefon, a naš ponovo prisvojimo – samo da bismo kao ponosni roditelji delili njegove umotvorine, fotografije, klipove. OPRAVDANO je što se smejemo kad dete opsuje, SVI TO TAKO što da se on izdvaja. Mi smo dobri roditelji, ali ova druga DANAŠNJA DECA što su bezobrazna!
– Ipak mislim da ne propuštaju mnogo što… – krenem da kažem, ali me poklopi talas oduševljenja iz igraonice. Deca se klibere i đuskaju uz Tuturutu!
– Jaoj, vidi što su slatki! Daj neka ih neko snimi za Instagram!
Da l’ treba da ponovim – krivi smo mi.
Piše: Srbijanka Stanković
