Под опасношћу да будем оптужена да сам једна од оних који „ево опет бране децу, стварају размажене расплазе, куда иде ово друштво“, морам ипак да иступим и кажем – да, да, криви смо ми.
Колико пута сте само чули фразу: ова данашња деца:
- не поштују старије
- ништа не знају
- само буље у телефон
- ругају се свима
- само знају за насиље
- ништа не читају
- ништа их не занима
- само траже своја права, а не извршавају обавезе
- СВЕ добијају на тацни, а не знају да цене
Наставите низ…
Кад завршите низ (или бар прву етапу набрајања), обрните се око себе, па стави-прст-на-чело-клише и реците: од кога су наша деца то научила?
Читам скоро, један тата сав срећан дели на инстаграму „мудролију“ свога сина. Мали испрозивао друга на школском одмору због патика, али „на тако духовит и вицкаст начин“ да је тата МОРАО да подели на друштвеним мрежама. Чекам ја сад, сигурно ће се у коментарима људи побунити, неко ће рећи НЕШТО, кад оно не, сви се слажу (као дрва за огрев), свима је „симпа“, „хе-хе, ал’ се досетио“, „како ли је смислио ту опаску, ха-ха“, и тако у недоглед.
– Ко сте, бре, ви, људи? – дође ми да викнем, ал’ знам да се то не би бог зна колико далеко чуло.
Каже ми познаница скоро, мала су ти деца још, чекај само да крену у школу да видиш. Џаба се ти упињеш да буду фини, самлеће их друштво! Нема сврхе да их учим лепом понашању, јер ето, ДРУГИ ће их ионако упропастити.
И све је у том неком претећем тону. Маме ће „да виде тек“! Данашња деца су…
Само се о томе прича, како су данашња деца неваспитана, некултурна, безобразна, незаинтересована, како је ПРЕ било другачије када смо МИ били мали. А никако да застанемо и да се запитамо: јесмо ли баш МИ, што би рекао Балашевић „наивни што смо се дизали уз Хеј, Словени“, малко само, малчице – допринели?
Дечји рођендан, играоница, деца к’о деца јурцају, тек ето једног – досадно му.
„Мама, је л’ може… (па промрља нешто да други родитељи не чују, то је тајна шифра, тај поглед који топи глечере, та молба упакована у сто шарених лажа, која се завршава са једним гласним)… бићу добар!“
Мама се смешка, мало јој као непријатно, испитује терен брзим прелетањем погледа преко родитеља, па завршава скенер на свом златном сину. Боја гласа јој је мекана, али не ипак довољно да прикрије благу нервозу и стрепњу од реакције кад каже: ‘ајде касније, иди да се играш с другарима.
Спуштена рамена, погнута глава и споро враћање назад у играоницу јасно показују – изгубљена битка, али не и рат. Мајка ЗНА да ће се вратити поново.
– Тражи мобилни, а? – каже један тата. – Не умеју више ни да се играју.
Мама се штрецне.
– Тако и ови моји, исто! – тата започиње дискусију, мами је већ лакнуло, није једина за столом. – Ништа им не држи пажњу!
И ту почне – како су им телефони поломљени, затрпани игрицама, како се свако поподне боре, ал’ шта ће, морају да попусте, деца су то, не можеш да их издвајаш из друштва, и нама су тако бранили Нитендо, па ето шта нам фали?!
– А шта ће њима телефон, заиста? Зашто петогодишњаци морају да играју игрице? Да буду кул? Тако се развијају? – излете из мене рафално питања.
КАКАВ ДАНАК НЕИСКУСТВУ!
Није ваљда да браниш детету телефон? Па он ће онда да постане прави зависник чим му будеш дала! Јаој, па како га тако издвајаш из друштва?! А кад пође у школу, сви ће га задиркивати! Шта има лоше у томе да игра игрице цело поподне? Па некад дете мора да се опусти… Не ваља што си толико строга!
И ја полако пропадам кроз столицу.
Не зато што немам шта да кажем, нити што сам у мањини, већ зато што схватам: ми правимо будуће друштво, ми подижемо децу неспособну да се забаве самостално, без стимуланса, неспремну да саслушају два минута шта има неко да им каже, да укључе мозак, размисле о БИЛО ЧЕМУ и изразе СВОЈЕ МИШЉЕЊЕ. Да мишљење изграде.
Малишан „досадно ми, мама“ долази поново, почиње друга рунда, али он сад и не зна да је већ добио – мама и не чека да је пита, већ је рука у торби, извлачи телефон, пружа и поносно каже: „Али само мало и покажи другарима ону најновију игрицу.“
Сада већ нема оног првобитног бојажљивог погледа, њене су одлуке оправдане и подржане – јер сви то тако, шта је ту тако страшно – па може да удахне дубоко, погледа ме у очи и каже:
– Знате, Ви сте у праву, али постоји једна ствар, наша деца не расту у друштву у каквом смо ми расли. Ми њих подижемо за неки другачији свет. Они МОРАЈУ да буду у току са свим новинама, у супротном, као родитељи ми им не чинимо добро, они могу само да НАЗАДУЈУ.
Ево мене, назадне маме, гледам се очи у очи са САВРЕМЕНОМ напредном мамом, која свом детету мисли боље. Која ЗНА. Мислимо заправо обе исто – деца нам расту у другачијем свету, само што њој то служи као оправдање а мени као опомена.
Друштво је другачије – па ми морамо да подржимо дете да буде У ТОКУ, тако што ћемо да му отворимо налог на ТИК ТОКУ, да му купимо нови телефон, а наш поново присвојимо – само да бисмо као поносни родитељи делили његове умотворине, фотографије, клипове. ОПРАВДАНО је што се смејемо кад дете опсује, СВИ ТО ТАКО што да се он издваја. Ми смо добри родитељи, али ова друга ДАНАШЊА ДЕЦА што су безобразна!
– Ипак мислим да не пропуштају много што… – кренем да кажем, али ме поклопи талас одушевљења из играонице. Деца се клибере и ђускају уз Тутуруту!
– Јаој, види што су слатки! Дај нека их неко сними за Инстаграм!
Да л’ треба да поновим – криви смо ми.
Пише: Србијанка Станковић
