Кад доктор опште праксе оде педијатру да му прегледа дијете, он је свестан да ће тај педијатар много боље разумјети шта је дијагноза, каква је терапија потребна и зашто. И не требају му за то додатна објашњења. Кад одем разредном или учитељици да видим како ми дијете напредује, да ли има нешто што бих требала знати на вријеме, како бих одмах реаговала, прво ми издекламују њихове оцјене и ставе дневник под нос – доказ за причу.
Као родитељу, нису ми толико битне оцјене јер су оне свакако само њихове, за себе их добијају, за њих се сами боре, већ ме прије свега интересује њихово понашање према наставницима, теткицама, другарима. Ту останем несхваћена јер око тога обично нема много да се прича, а и углавном родитељи само траже оцјене као доказ онога за шта се боре заједно са својом дјецом. У зависности од амбиција – неко се бори за успјех без јединица, неко за солидан успјех, а неко за сухе петице.
Не, оцјене дефинитивно нису мјерило знања, ја знам за сваку оцјену сваког свога дјетета и околности под којима их је добило, разматрамо сваку могућност поправљања оцена ако је потребно и разлоге за то. На разговоре идем да се информишем о њиховом владању, да будем у току да ми нешто не промакне јер данашњој дјеци пубертет почиње већ у шестом-седмом разреду а не у средњој школи као нама некада, зато сам увијек будна што се мојих школараца тиче, да нешто не крене другим током.
Што се тиче поштовања запослених, ту морају да буду беспрекорни, када наставник нешто каже, ако и сматрају да није у праву, то могу изнијети али уз дужно поштовање према њему. Извините, хвала вам, довиђења, у праву сте, су фразе које никада не излазе из моде ма колко их данашње генерације избјегавале у употреби у нашим школама. Са другарима морају да буду прави другари, ако некоме треба помоћ, први да притекну, исмијавање не долази у обзир ни у каквом облику, здраво дружење са вршњацима је основ сваког успјешног будућег академског грађанина. На крају крајева, ја сам изгледа нека чудна врста мајке, не одгајам вуковца већ будућег ЧОВЈЕКА.
Мерима Зековић
Pa ne mora znaciti da vukovci odrastaju u neljude. Ima jako bistre djece koja su vukovci s lakocom, bez potrebe da zanemrauju ostale aspekte svog zivota ili da im roditelji na vjestacki nacin ‘zbavljaju’ prosjek. Za njih je i namijenjena ta ‘titula’, ako je ona bas toliko bitna. Nevolja je kad neko hoce da od djeteta pravi genijalca na silu, a dijete prosjecno. Ne znam jeste li u manjini ili u vecini, ali mislim da ste vi potpuno normalna majka.
Bravo!
Poštovana Merima, u potpunosti se slažem sa Vama. Odgajam tri devojčice, od kojih su dve školarci, a pritom sam prosvetni radnik. U školu idem da opravdam izostanke, ako ih je bilo, i da se informišem o ponašanju svoje dece. U suštini samo me to zanima, ali umesto toga dobijem samo ocene. Nikada nisu u kući imali pritisak zbog ocena, odrastaju sa uverenjem da je obrazovanje bitno samo po sebi, da je učenje ulaganje u sebe. Mišljenja sam, da ako od dece očekujemo da u svemu budu podjednako dobri, kako će onda otkriti svoje talente i sklonosti.
Medjutim, kao odeljenjski starešina, kada roditelju obrazlažem ponašanje i postupke njegovog deteta, uglavnom me prekinu, tražeći samo ocene. Tako da, nemojte se ljutiti na nastavnike Vaše dece. Imate ispravan stav po ovom pitanju, ali shvatite da većina drugih roditelja nema. Otrpite “suvišne“ informacije, možda ipak dobijete i one po koje ste došli, i ustrajte jer ste u pravu. Trebaju nam ljudi, a ne vukovci, njih i ovako imamo previše.
Ti si kraljica majka…. Svaka cast. Isto i ja mislim i tako ucim svoju decu