Ерих Фром: Како васпитање сузбија индивидуалност и спонтаност детета

август 17, 2016

Дете почиње одустајањем од изражавања свога осећања, а завршава одустајањем од самога тог осећања, каже чувени психолог Ерих Фром.
Erih-Fromm-In-Memory
Сузбијање спонтаних осећања, а тиме и развоја истинске индивидуалности започиње веома рано – у ствари најранијим васпитањем детета. То не значи да васпитање неизбежно мора довести до сузбијања спонтаности ако је прави циљ образовања подстицање унутрашње независности и индивидуалности детета, његова развитка и интегритета. Ограничења која такво образовање можда мора да наметне дететову развитку јесу само пролазне мере, које уистину потпомажу процес развитка и експанзије. У нашој култури, међутим, образовање одвише често има за последицу искључивање спонтаности и замењивање оригиналних психичких чинова придодатим осећањима, мислима и жељама. (Под оригиналним не разумем то да се неком другом једна идеја није раније јавила, већ ти да она настаје у појединцу, да је резултат његове властите активности и да, у том смислу, представља његову мисао.) Узмимо један донекле произвољан пример: једно од најраније сузбијаних осећања јесте осећање непријатељства и недопадања. Пре свега, већина деце је, у извесној мери, непријатељски и бунтовнички расположена, што је последица детињих сукоба са околним светом, који тежи да спречи њихову експанзивност, а коме она, као слабији противник, обично морају да се повинују.

“У нашој култури, међутим, образовање одвише често има за последицу искључивање спонтаности и замењивање оригиналних психичких чинова придодатим осећањима, мислима и жељама.”

Један од основних циљева процеса образовања јесте уклањање те опречне реакције. Методи су различити; они иду од претњи и казни, које застрашују дете, до тананијих метода поткупљивања или “објашњења”, које збуњују дете и приморавају га да одустане од непријатељства. Дете почиње одустајањем од изражавања свога осећања, а завршава одустајањем од самога тог осећања. Упоредо с тим њега поучавају да сузбије свесност о непријатељству и неискрености других; понекад то није сасвим лако, пошто су деца кадра да запазе таква негативна својства у других, а не дају се тако лако заварати речима као што обично чине одрасли. Њима се, ипак, неко не допада, иако за то “немају јак разлог” – сем веома јаког разлога што осећају да из те особе зраче непријатељство или неискреност. Ова реакција се убрзо спречава; детету није потребно много времена да доспе до “зрелости” просечне особе и да изгуби смисао за разликовање пристојне особе од ниткова док год овај не учини нешто безочно.
 
С друге стране, дете се током раног васпитања поучава да гаји осећања која уопште нису “његова”; посебно га уче да воли људе, да се са њима опходи некритички љубазно, и да се смеши. Оно што можда не постигне образовање, обично се касније постигне друштвеним притиском. Ако се не смешите, о вама суде као о “непријатној личности” – а потребно је да ваша личност буде пријатна ако хоћете да продате своје услуге, било као конобарка, као продавац или лекар. Само они у подножју друштвене пирамиде, који не продају ништа до свој физички рад, и они на самоме врху, не треба да су нарочито “пријатни”. Љубазност, расположеност и све друго што се очекује од једног осмеха постају аутоматски одзив којима неко рукује као електричним прекидачем.
Свакако, у многим приликама особа је свесна да чини само гест; у већини случајева, међутим, она губи ту свесност, а тиме и спосоност разликовања псеудо-осећања од спонтане љубазности. У нашем друштву ометају се емоције уопште. (…)

“Од самог почетка образовања, оригинално мишљење се омета и у главе људи уливају се готове мисли. Тај поступак може се лако сагледати када су посреди мала деца.”

Истом изопачавању коме подлежу осећања и емоције, подлеже и оригинално мишљење. Од самог почетка образовања, оригинално мишљење се омета и у главе људи уливају се готове мисли. Тај поступак може се лако сагледати када су посреди мала деца. Свет побуђује њихову радозналост, она желе да га ухвате физички, као и интелектуално. Она желе да сазнају истину, пошто је то најбезбеднији начин да се снађу у једном необичном и моћном свету. Насупрот томе, њих не узимају озбиљно, и није важно да ли тај став добија облик отвореног непоштовања или танане снисходљивоти уобичајене у општењу са свима онима који не поседују никакву моћ (на пример са децом, старим или болесним особама). Мада се самим овим поступањем веома омета независно мишљење, постоји и тежа сметња; неискреност – често ненамерна – која је типична за понашање просечне одрасле особе према детету. Та неискреност делимице се састоји у фиктивној представи о свету која се детету пружа. Она је отприлике исто толико корисна колико би човеку који се спрема за експедицију у Сахару била корисна упутства о животу на Арктику. Поред те опште погрешне представе о свету, многе посебне лажи теже да прикрију чињенице са којима, из различитих личних разлога, одрасли не желе да упознају децу. Од рђавог расположења родитеља, које се рационализује као оправдано незадовољство дететовим понашањемм, до њихових сексуалних активности и њихових свађа простире се област са којом дете “не треба да буде упознато” и његова се распитивања непријатељски или учтиво ометају.
 

“Преовлађује патетично сујеверје да се све већим познавањем чињеница доспева до познавања стварности. Стотине разбацаних и неповезаних чињеница трпају се у главе студената”

Тако припремљено, дете полази у школу, а можда и у колеџ. Желим укратко да поменем нек методе образовања који се данас користе, а који, у ствари, даље ометају оригинално мишљење. Један од њих је истицање познавања чињеница или, како бих радије рекао, истицање обавештености. Преовлађује патетично сујеверје да се све већим познавањем чињеница доспева до познавања стварности. Стотине разбацаних и неповезаних чињеница трпају се у главе студената; они су заузтети сазнавањем све већег броја чињеница, те им тако остаје мало времена и енергије за размишљање. Свакако, размишљање без познавања чињеница остаје празно и фиктивно, али сама “обавештеност” може управо исто толико да смета размишљању колико и њен недостатак.
Ерих Фром, Бекство од слободе, (превели Слободан Ђорђевић и Александар И. Спасић, Нолит, 1969)
 
Извор: detinjarije.com
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама