Кад доктор опште праксе оде педијатру да му прегледа дијете, он је свестан да ће тај педијатар много боље разумјети шта је дијагноза, каква је терапија потребна и зашто. И не требају му за то додатна објашњења. Кад одем разредном или учитељици да видим како ми дијете напредује, да ли има нешто што бих требала знати на вријеме, како бих одмах реаговала, прво ми издекламују њихове оцјене и ставе дневник под нос – доказ за причу.
Као родитељу, нису ми толико битне оцјене јер су оне свакако само њихове, за себе их добијају, за њих се сами боре, већ ме прије свега интересује њихово понашање према наставницима, теткицама, другарима. Ту останем несхваћена јер око тога обично нема много да се прича, а и углавном родитељи само траже оцјене као доказ онога за шта се боре заједно са својом дјецом. У зависности од амбиција – неко се бори за успјех без јединица, неко за солидан успјех, а неко за сухе петице.
Не, оцјене дефинитивно нису мјерило знања, ја знам за сваку оцјену сваког свога дјетета и околности под којима их је добило, разматрамо сваку могућност поправљања оцена ако је потребно и разлоге за то. На разговоре идем да се информишем о њиховом владању, да будем у току да ми нешто не промакне јер данашњој дјеци пубертет почиње већ у шестом-седмом разреду а не у средњој школи као нама некада, зато сам увијек будна што се мојих школараца тиче, да нешто не крене другим током.
Што се тиче поштовања запослених, ту морају да буду беспрекорни, када наставник нешто каже, ако и сматрају да није у праву, то могу изнијети али уз дужно поштовање према њему. Извините, хвала вам, довиђења, у праву сте, су фразе које никада не излазе из моде ма колко их данашње генерације избјегавале у употреби у нашим школама. Са другарима морају да буду прави другари, ако некоме треба помоћ, први да притекну, исмијавање не долази у обзир ни у каквом облику, здраво дружење са вршњацима је основ сваког успјешног будућег академског грађанина. На крају крајева, ја сам изгледа нека чудна врста мајке, не одгајам вуковца већ будућег ЧОВЈЕКА.
Мерима Зековић