Jeste, ja ću te nositi. Sad će puna tri meseca, ma i duže, jer je to ludilo počelo pre nego što se Lola desila i ulepšala ovu planetu, kako slušam:
„Ne navikavaj je!”
„Videćeš šta će biti…”
„Ostavi je da se isplače.”
…
Jeste, videla sam šta će biti. Biće to da je meni nošenje nje kao da sopstveno srce držim u rukama, pa moram pažljivo i s najvećim divljenjem da ga gledam, jer bez njega mi nema života. Videla sam da se na taj način veza između nas dve svaki put plete još deblje i čvršće. Osetila sam svu ljubav ovog sveta kad zaspi na mom ramenu. Videla sam da ona to voli najviše na svetu.
Naravno da je i moja kičma videla, da ponekad osećam bol u rukama čak i ujutru, nakon odmora. Naravno da je bilo trenutaka kad sam htela da je spustim i pustim da plače. Možda čak i izađem napolje i pravim se da ja uopšte nisam mama (ti baš kratko traju).
Ali postoji jedna važna činjenica koju zagovarači nenosanja zaboravljaju: Bebe su ljudi.
Kad je neko ljud to znači da mu bude dosadno, da voli da se kreće, da voli da upoznaje nove stvari, da mu treba komunikacija s drugim ljudima i sl. Treba li vama to?
E sad, verovali ili ne, i bebama može da bude dosadno. Stavim ja svoju Lolu u stolicu i onda krenem da pravim ručak, sklanjam po kući, kuckam po telefonu. Obratim se ja njoj, naravno, ali da joj se tad baš posvetim skroz – jok. Jer moj mozak šalje poruku, dobro joj je, u stolici je, zabaviće se ona. Pa ne bi meni bilo zanimljivo u stolici, a kamoli njoj.
Kad nosite bebe vi pričate s njima, pokrećete se pa one otkrivaju svet, osećaju vaš dodir i znaju da je sve u redu.
A da ne pričamo o delu zvanom – pusti je da se isplače. Života ti? Da li stvarno, zaista to mislite, vi koji to izgovarate? Neka, hvala. Ja, kao neko koga su puštali da se isplače suviše dugo, znam koliko vremena i krpljenja treba da te rupe nastale prazninom zbog manjka utehe zakrpiš. Kakve veze ima što je tako mala – ona sad već mora i treba da zna da ću ja uvek biti tu, dok sam živa. I ja i njen otac. I drugi ljudi koji je vole, a koji je uzmu odmah čim plače.
Bilo je scena (šifra grčevi) kad je plakala i u mom naručju, ali ja sam tad mirnija jer znam da sam uradila sve što sam mogla. Nek’ plače, biće joj lakše bar u zagrljaju.
Sad se setite, vi odrasli ljudi, koliko je vama lakše kad plačete, a neko je tu da vas zagrli.
Činjenica je da prebrzo rastu. Vrlo uskoro neće joj biti dovoljno samo moje mleko, vrlo uskoro, počeće da otkriva svet na svojim kolenima, a onda i na stopalima, vrlo uskoro će držati moju ruku u svojoj i hodati kraj mene, tražeći da je ponesem tek ponekad, kad joj je ta vrsta dodira neophodna. A baš vrlo brzo će doći i vreme kad nošenje neće uopšte biti zanimljivo.
Lolo, ja sam te rodila, ja ću te i nositi. Jer se osećam kao superheroj svaki put kad te na grudima smirim. I jer ja to volim jednako kao i ti. I ništa, baš ništa se ne može porediti s tom čarolijom kad nam srca kucaju zajedno, baš kao i onih devet meseci kad sam te s uživanjem nosila i hranila. Baš kao i sad.
Brankica Raković