Када смо у марту кренули са наставом на даљину, помислила сам: „Ја то могу.“ Подучавам ученике петог разреда, прилично се добро сналазим на рачунару, сама креирам своје садржаје за наставу и сматрам се врло организованом особом. Мислила сам да ће бити лако пронаћи равнотежу између улоге учитеља и родитеља.
Како сам само погрешила.
Настава на даљину док сте учитељица и још уз то мајка, једна је од најтежих ствари коју сам икада морала да радим.
Разлика између подучавања својих ђака и сопствене деце
Имам двојицу синова од 5 и 6 година. Мој старији син ове године завршава предшколску наставу, а млађи ће најесен кренути у вртић. Када смо кренули с наставом на даљину, нисам мислила да ће ми бити тешко подучавати своје дечаке код куће, међутим, открила сам да моја деца много боље слушају када су у школи.
Било је заиста тешко подстакнути старијег сина да испуни своје обавезе. Слушање видео-записа, завршавање активности и слушање мојих инструкција једноставно није толико забавно као што је боравак у његовој предшколској учионици. Чак сам покушала да гледам видео-лекције и сама га подучавам. Реакција је мога сина била: „Моја васпитачице не ради то тако!“
Током првих неколико недеља схватила сам да нема смисла губити живце због тога. Одлучила сам да проведем квалитетно време са својом децом уз читање и активности које нам омогућују да уживамо у међусобном друштву. Међутим, пре неколико дана мој син је разговарао с једним од својих предшколских другара путем видео-позива. Пријатељ га је упитао да ли је урадио неки задатак који им је васпитачица послала.
Мој син је одговорио: „Не радим те задатке баш често…“
Нисам могла да се не насмејем, али сам мало размислила о његовој изјави и схватила…
■ Наравно, мама је крива
И баш у тренутку кад сам помислила да моја деца извршавају макар оно што сам ја сматрала есенцијалним задацима и што ће узроковати мање стреса, почео је да ме стиже осећај кривице. Одвојила сам много времена за стварање Гугл учионице за своје ученике одговарајући на поруке родитеља те одржавајући састанке на Гугл Миту. Почела сам да осећам грижу савести због тога што проводим превише времена у својој онлајн учионици, а премало уз своју децу.
Врло је тешко пронаћи равнотежу између подучавања на даљину и улоге мајке. Иронично је то што сам, пре ове ситуације са наставом на даљину, успела да пронађем равнотежу између улоге родитеља и улоге учитеља. Међутим, нова ситуација потпуно ме је избацила из колосека. Мислила сам да ћу сада моћи више времена да посветим породици, али заправо сада проводим и више времена него раније на припремање за школу на даљину. Чим сам открила да је у реду не гристи се због сваке мале ствари у вези с предшколским обавезама старијега сина, схватила сам да се и родитељи мојих ученика вероватно осећају исто. А било је и време да смањим количину посла којим сам њих оптеретила.
Никада пре нисмо били у оваквој ситуацији
Знам да сви ми учимо у ходу и да сви желимо оно што је најбоље за наше ученике и нашу децу. Стизале су ми поруке од учитељице свог сина где ме пита зашто нисмо предали задатке у Гугл учионици.
Мајчинска кривица.
Стизале су и поруке од колега који су ме питали зашто допуштам ученицима да прескачу обавезе.
Учитељска кривња.
Међутим, такође сам примила поруке од родитеља који су ми захваљивали због тога што сам њиховој деци дала мање посла и више времена. Уз то, уживам проводећи време са својим синовима у активностима које нас опуштају и уз које се осећамо добро.
Знам да сам под стресом, зато покушавам да урадим што могу да би други били мање под стресом. Сви смо ми преплављени. Ако наша деца не задовоље сваки постављени стандард при учењу на даљину током пандемије… то је у сасвим у реду.
Ми нисмо никада раније били у оваквој ситуацији и зато сматрам да је кључна ствар коју морам имати на уму, као мајка и као учитељица током наставе на даљину, то да се наша деца угледају на нас и гледају како реагујемо, како се носимо са ситуацијом и како испуњавамо њихове емоционалне потребе током ове кризе.
Аутор: Marine Freibrun, учитељица из САД
Извор: weareteachers.com