У мојој учионици сада седи осма генерација ђака којој предајем. Трећаци. За скоро тридесет година колико радим као учитељица много се тога променило. А најмање су се променила деца. Не могу да не приметим да је истина то што кажу да им је пажња слабија и да се теже концентришу. Да је одржавање фокуса на неком задатку права битка, а моторичке способности слабије. Баш много слабије.
Али, изнутра, то су она иста деца каква су расла и пре тридесет и педесет година. И даље су жељни тога да их одрасли виде и чују. Да не буду третирани као недорасли, само зато што им недостаје искуство. Жуде да им ми, њихови учитељи и родитељи, кажемо: „Ви сте вредни и важни, паметни и виспрени. Иако имате девет година, ваше је мишљење важно као и мишљење одраслих и имате право да се оно чује“.
Зато сваке године своје ђаке питам: „Хоћете ли да будемо вредни током радне недеље, па да викендом можете да се одморите?“ Одговор је увек ДА! „Али да ми обећате да нећете тај викенд провести играјући игрице?“ „Обећавамо!“ То обећање пренесемо и мами и тати.
И онда се дешава магија. Кад им дам шансу да доносе те мале, за њих важне одлуке, то постаје задатак који су изабрали САМИ. Замислите само колико је лакше и лепше радити нешто зато што сте ви тако одлучили, него због тога што вам је неко рекао да то тако мора?
Да, тачно је, мораће да раде много тога што не желе кад порасту. Али ће знати да увек имају право да траже и проналазе боље решење за себе. Да преиспитују и мењају, да се не боје ауторитета, већ само да га поштују. Да сами себи буду највећи ауторитет.
Детињство није припрема за живот. Детињство јесте живот и тако га треба и третирати. Деца нису будући људи, деца су већ људи. А да ли људи воле када их у петак поподне шеф позове у канцеларију и додели задатке које треба да ради током викенда? И тако СВАКОГ петка? Не, не воле. Одрасле су и формиране личности, па ипак верују да је викенд време за одмор. Нећете веровати, викенд је време за одмор и ЗА ДЕЦУ!
Зато, ако питате мене увек ћу рећи НЕ домаћем задатку за викенд.
Јер је викенд за друштвене игре са мамом и татом. За шетњу око језера или парка. За вожњу бицикла. Јер се те моторичке способности неће поправити саме од себе. Док седе за радним столом и раде још један домаћи задатак.
Викенд је за одлазак код баке и деке, али опуштен, без размишљања о томе да је остао незавршен домаћи задатак. Јер се код баке и деке месе колачи, пече хлеб и с дедом поправља бицикл. А то им треба да поправе своју пажњу и концентрацију.
Викенд је и за представу у дечјем позоришту, да виде да читав један забаван свет постоји и ван екрана.
Али и за породични биоскоп уз кокице. Јер се филмови гледају коментаришу с мамом и татом, а тако једни о другима уче.
За дружење са браћом и сестрама од тетке јер их нису видели читаве недеље (можда и целе две).
За рођендан код другара, али опуштен, јер нема домаћег.
За игру.
Јер не постоји тај домаћи задатак који ће их боље припремити за нову радну недељу, него што је одмор и игра.
Аутор: Нада Шакић