U mojoj učionici sada sedi osma generacija đaka kojoj predajem. Trećaci. Za skoro trideset godina koliko radim kao učiteljica mnogo se toga promenilo. A najmanje su se promenila deca. Ne mogu da ne primetim da je istina to što kažu da im je pažnja slabija i da se teže koncentrišu. Da je održavanje fokusa na nekom zadatku prava bitka, a motoričke sposobnosti slabije. Baš mnogo slabije.
Ali, iznutra, to su ona ista deca kakva su rasla i pre trideset i pedeset godina. I dalje su željni toga da ih odrasli vide i čuju. Da ne budu tretirani kao nedorasli, samo zato što im nedostaje iskustvo. Žude da im mi, njihovi učitelji i roditelji, kažemo: „Vi ste vredni i važni, pametni i vispreni. Iako imate devet godina, vaše je mišljenje važno kao i mišljenje odraslih i imate pravo da se ono čuje“.
Zato svake godine svoje đake pitam: „Hoćete li da budemo vredni tokom radne nedelje, pa da vikendom možete da se odmorite?“ Odgovor je uvek DA! „Ali da mi obećate da nećete taj vikend provesti igrajući igrice?“ „Obećavamo!“ To obećanje prenesemo i mami i tati.
I onda se dešava magija. Kad im dam šansu da donose te male, za njih važne odluke, to postaje zadatak koji su izabrali SAMI. Zamislite samo koliko je lakše i lepše raditi nešto zato što ste vi tako odlučili, nego zbog toga što vam je neko rekao da to tako mora?
Da, tačno je, moraće da rade mnogo toga što ne žele kad porastu. Ali će znati da uvek imaju pravo da traže i pronalaze bolje rešenje za sebe. Da preispituju i menjaju, da se ne boje autoriteta, već samo da ga poštuju. Da sami sebi budu najveći autoritet.
Detinjstvo nije priprema za život. Detinjstvo jeste život i tako ga treba i tretirati. Deca nisu budući ljudi, deca su već ljudi. A da li ljudi vole kada ih u petak popodne šef pozove u kancelariju i dodeli zadatke koje treba da radi tokom vikenda? I tako SVAKOG petka? Ne, ne vole. Odrasle su i formirane ličnosti, pa ipak veruju da je vikend vreme za odmor. Nećete verovati, vikend je vreme za odmor i ZA DECU!
Zato, ako pitate mene uvek ću reći NE domaćem zadatku za vikend.
Jer je vikend za društvene igre sa mamom i tatom. Za šetnju oko jezera ili parka. Za vožnju bicikla. Jer se te motoričke sposobnosti neće popraviti same od sebe. Dok sede za radnim stolom i rade još jedan domaći zadatak.
Vikend je za odlazak kod bake i deke, ali opušten, bez razmišljanja o tome da je ostao nezavršen domaći zadatak. Jer se kod bake i deke mese kolači, peče hleb i s dedom popravlja bicikl. A to im treba da poprave svoju pažnju i koncentraciju.
Vikend je i za predstavu u dečjem pozorištu, da vide da čitav jedan zabavan svet postoji i van ekrana.
Ali i za porodični bioskop uz kokice. Jer se filmovi gledaju komentarišu s mamom i tatom, a tako jedni o drugima uče.
Za druženje sa braćom i sestrama od tetke jer ih nisu videli čitave nedelje (možda i cele dve).
Za rođendan kod drugara, ali opušten, jer nema domaćeg.
Za igru.
Jer ne postoji taj domaći zadatak koji će ih bolje pripremiti za novu radnu nedelju, nego što je odmor i igra.
Autor: Nada Šakić