Отварам очи.
– Мама! Гладан сам. Мами. Удари сам се. МАМА! Досадно ми је. Мако! Игра ми се. Маке! Уплашио сам се! Макице! Додај ми. Макела! Да ти чујем глас. Макили! Чисто онако. Макеле! Да пробам и ово. Мамина! А онда темпо – мама, мама, мама!
– Молим, Вукмане! Ту сам.
– Чисто да ти ставим до знања да сваког часа, сваког трена можеш да рачунаш на мене и да си ми невероватно недостајала ових четрдесет седам секунди колико смо били раздвојени.
Мислим, све је то лепо. Љубав је то. Срећа неописива. Радост животна. Али, да ниси можда приметио да још неко живи са нама? Не бих сад ништа да ти сугеришем. Немој погрешно да ме схватиш. Заиста уживам у свој твојој пажњи. Није мала ствар бити некоме центар света и центар центра света у центру, али да ли би могао мало да се окренеш око себе. Само малчице, промене ради.
Завршавам преостале послове по кући. Вукман већ увелико спава. Пола један је. Уме у ово време да се пробуди. Навикао је да пружи руку, само да провери да ли сам у близини. Кад је мама ту, сигурност је ту. Чујем да се лагано помера. Закашљао се. То му увек поремети сан. Уследиће оно добро познато, промукло – Мама! У високом старту чекам знак да јурнем у собу и узмем га у наручје као спаситељка. Благ јецај, звук збаченог покривача, мама у лету, а кроз ходник допире позив – Тата.
Још несвесна наглог преокрета, застајем испред врата и чујем још једном. Тата! Тата?! Заболело је таман онолико колико треба. Ја те носила, ја те родила, ја те повила, а ти зовеш сад тамо неког тату! То ми је хвала! Од бесане ноћи и таме мрака, тата да те брани?! Нека су ти просте оне силне аждаје. А он, сав поносан, у победничком касу, хита до свог сина
– Не бој се, тата је ту!
Аутор: Маја Радовић, наставник српског језика