Jasminka Petrović: Ne branite deci ekrane, ali neka važi pravilo – koliko tipkanja, toliko čitanja

jun 26, 2019

Ponekad je roditeljima dosadno da po stotinu puta čitaju istu knjigu, pa to izbegavaju pravdajući se, možda, obavezama ili time da je za dete dobro da vežba čitanje. Pisali smo (i pisaćemo sigurno još) o tome koliko je važno da, onog trenutka kad deca postanu sposobna da čitaju sama, nikako i ni u kom slučaju vi ne prestanete da im povremeno čitate i da sa njima razgovarate o temama koje te knjige pokreću. Ti zajednički trenuci su prilika da se zbližite, da vidite kako dete razmišlja, da odgovorite na milion pitanja koja bi ostala nepostavljena da niste baš tog dana seli i uzeli knjigu, zajedno.

Zato je dobro da pronađete one priče uz koje ćete rasti – zajedno. Već 30 godina, koliko “Kreativni centar” postoji, ljudi u ovoj izdavačkoj kući trude se da stvore baš takve knjige – koje će decu i roditelje povezivati i voditi kroz zanimljive i poučne priče, na putovanja puna lepih uspomena koje nastaju u krilima roditelja.

Tom timu se i Jasminka Petrović priključila pre tačno 20 godina, napisavši od tada preko 30 knjiga za decu i mlade (i roditelje), održavši stotine radionica u školama širom Srbije, a nagrade za svoje knjige je, sigurno, odavno prestala da broji.

Knjige koje piše Jasminka Petrović su takve da u njima mogu da uživaju i roditelji i deca. Da se smeju, plaču, razmišljaju, istražuju, preispituju, zaključuju i – RASTU, zajedno.

  • Sa izdavačkom kućom “Kreativni centar” sarađujete već punih 20 godina. Koje su vas to zajedničke ideje vodile sve to vreme, pa ste uspeli da stvorite tako veliki broj popularnih izdanja za decu i mlade?

Marta 2000. godine radila sam intervju za časopis “Dečja prava” sa direktorkom “Kreativnog centra”, Ljiljanom Marinković, koja je tom prilikom izjavila: “U našim knjigama poklanjamo veliku pažnju polnoj jednakosti, zatim nacionalnoj jednakosti, toleranciji i različitostima. To ne činimo kroz parole, već uz pomoć detalja utkanih u tekstove i ilustracije. Usmeravamo odrasle da se odnose prema deci u duhu Konvencije o dečjim pravima. Ulažemo sistematski rad i očekujemo efekat na duže staze. Poruka odraslima glasi – pratite i osluškujte decu i njihove potrebe. Tako će mnogi problemi biti rešeni.” U ovim rečenicama prepoznala sam sopstvene stavove u radu sa decom i za decu. Svih ovih godina “Kreativni centar” i ja se dopunjujemo, podržavamo, rastemo i razvijamo se, uvek misleći na krajnje korisnike – decu.

Knjiga za početno čitanje dete uvodi u jedno sasvim novo carstvo. Zadatak pisca je da uhvati dete za ruku i kaže mu: “Hajde sa mnom! Imam toliko toga da ti ispričam.” Svaka knjiga je jedna pustolovina. Dok čita, dete prolazi kroz niz zgoda i nezgoda. I kada je najsmešnije ili najstrašnije, dete zna da nije samo. Uz njega je pisac. To poverenje je ključna stvar u knjigama za početno čitanje. Kada dete sklopi korice, važno je da se oseća ispunjeno, zadovoljno, snažno i, ono najvažnije, spremno za novu pustolovinu. Razvijati ljubav prema čitanju kod najmlađih je vrlo ozbiljan i odgovoran zadatak. To je timski rad, i osim pisca, islustratora i urednika, neophodna je podrška roditelja, vaspitača, nastavnika, bibliotekara, medija… Kraće rečeno – čitavog društva. 

  • U novoj knjizi “Baštovanov san” glavni junak je pomalo nesnađen u svetu u kom živi i veruje da ga, izvan mikro-kosmosa koji je za sebe stvorio, čeka nešto loše. Ipak, kroz priču se to menja i on shvata da je pogrešio. Koju poruku želite ovom pričom da pošaljete deci i njihovim roditeljima?

„Baštovanov san“ nas podseća da poštujemo svaku biljku i životinju, a takođe da poštujemo jedni druge. Da bi izrastao jedan mirisni cvet potrebno je mnogo naše brige i ljubavi. Isto je i sa negovanjem prijateljstva. Kao što decu učimo da peru zube, jedu voće, ne bacaju đubre po ulici, treba ih učiti da budu odani prijatelji. U redu je da se ponekad naljutimo i posvađamo na druga ili drugaricu, ali važno je i da im oprostimo i pomirimo se. Mislim da je proces opraštanja od velikog značaja za odrastanje i razvijanje zdrave ličnosti. 

Jedan sam od organizatora festivala književnosti i ilustracije za decu KROKODOKODIL. Ove godine smo za temu odabrali upravo toleranciju i poštovanje različitosti, a festival nazvali “U tuđim patikama”. Na osnovu četiri knjige (“Riko, Oskar i tajanstvene senke”, “Superuvce”, “Skroz istinit dnevnik jednog povremenog Indijanca” i “O mačkama, notama i bubama”) razgovarali smo sa osnovcima širom Srbije o deci koja su drugačija od većine, koja su nisko ili visoko nadarena, imaju oštećen sluh ili vid, koja su druge rase ili nacije… Iz ovog projekta nosim snažne utiske i bogata iskustva. Kada deci postavimo ozbiljan i odgovoran zadatak, kada s njima otvoreno govorimo o temama koje ih se tiču, od njih dobijamo vrlo mudre i iskrene stavove. Jesu knjige dobra polazna tačka za razgovor, ali o poštovanju različitosti može se govoriti i kad se radi jednačina sa jednom nepoznatom, i kada se objašnjava nastanak leptira i kada se kuva ručak, gleda crtani, šeta parkom. Ako želimo da se naša deca slobodno i hrabro vinu u svet odraslih, budimo i mi spremni na lične i društvene promene. 

  • Vaša dva romana namenjena tinejdžerima “Leto kada sam naučila da letim” i “Sve je u redu” osvojila su najznačajnije domaće nagrade za književnost za mlade. U čemu mislite da je tajna njihovog uspeha i kako čitaoci reaguju na njih? 

Sve što je pisac iskreniji prema sebi, knjiga je uspešnija. Romani koje ste pomenuli nisu autobiografski, ali u njima ima mnogo mojih dubokih osećanja. Mislim da u tome leži odgovor na vaše pitanje. Obe knjige sam pisala za tinejdžere, međutim, vreme je pokazalo da ih čitaju i mlađi i stariji čitaoci. Roman za mlade “Leto kada sam naučila da letim” je zabavan i smešan, dok je za odrasle ozbiljan i tužan. Od mnogih čitalaca sam čula da im je to najdraža knjiga koju su pročitali. To je veliki kompliment, ali i velika odgovornost. Po ovom romanu je urađena predstava u Fistić produkciji (FDU, Beograd), a u pripremi je i snimanje filma (SENSE Produkcija). Knjiga „Sve je u redu“ bila je inspiracija mnogim srednjoškolcima za sjajne predstave. Najveći uspeh postigao je “Teatar Gimnazijalac” iz Lebana. Učenici i njihov profesor književnosti Dušan Blagojević ovenčani su brojnim nagradama. Na svakom izvođenju aplauz traje po desetak minuta. Publika je vidno dirnuta kompletnim scenskim doživljajem. Za mene je velika radost kada likovi iz mojih knjiga ožive, kada im reditelji i glumci daju nove dimenzije. 

  • Prvu knjigu napisali ste sa 37 godina i od tada ne prestajete da pišete. Istovremeno, redovno obilazite škole širom Srbije, razgovarate sa decom, roditeljima, nastavnicima, održavate radionice. Šta je najjači utisak koji nosite sa tih susreta?

To su brojna poznanstva sa decom i njihovim nastavnicima, roditeljima i bibliotekarima. Mi imamo veoma kvalitetne pojedince, koji čine čuda u svojim sredinama. Nažalost, njihov talenat i rad ostaje u senci kiča i šunda koji trenutno vladaju zemljom. Sa književnih susreta uvek se vraćam ozarena i ohrabrena tim novim poznanstvima. Iskreno verujem da će lepota, dobrota i pamet tih pojedinaca u jednom trenutku bljesnuti i sve nas obasjati. Moje životno načelo je da podržavam dobro, a ne da se borim protiv zla. 

  • Šta biste prvo promenili u našem obrazovnom sistemu, da imate tu moć?

Kao prvo, ne želim da imam nikakvu moć, a kao drugo ne želim da brinem tuđe brige. Mislim da svako treba da radi svoj posao najbolje što ume. Malopre sam pominjala sjajne pojedince, stručnjake u različitim oblastima, ako se njima ukaže poverenje i odreše ruke van političkih partija, verujem da bi oni uspostavili nove, kvalitetne sisteme ne samo u obrazovanju, već i u ostalim granama društvenog života. 

  • A kod roditelja? Svaki roditelj bi voleo da mu dete zavoli knjige, da manje tipkaju, više da čitaju, ali opet se veliki broj roditelja žali kako im to ne polazi za rukom. Šta treba da se promeni?

Za savremeno dete neophodni su digitalni uređaji. Deca ne poznaju svet bez mobilnih telefona, igrica, kompjutera, društvenih mreža, internet pretraživača… Knjiga je nešto sasvim drugo, detetu nudi zabavu i podršku iz sasvim drugog ugla. Ne bih ja upotrebljavala ili.. ili… varijantu. Moj predlog je koliko tipkanja, toliko i čitanja. Ali ovo pravilo treba ravnopravno da važi i za decu i za roditelje. Psiholozi nas stalno upozoravaju – dete se vaspitava delima, a ne rečima. 

Intervju vodila: A. Cvjetić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama