– Слушајте маме и тате, они су ваши наааајвећи пријатељи – рече Облак Паметниша са ТВ-а.
– Пријатељи! – рече моја петогодишња ћерка кроз смех. – Како, пријатељи?
Док размишљам како да неким дубокоумним коментаром разрешим њену смехом обојену дилему, она већ наставља даље:
– Па, да! Као што смо ми брат и сестра и најбољи другари, а што се тиче… ми смо суперхероји!
Сад је мој ред да се насмејем, ал’ се правим озбиљна. Као: и даље ја у кухињи перем судове, не ометам њихове „велике разговоре“. Има томе већ неко време, можда и цела година, откако су почели да се ушушкавају у свом свету и да ћућоре – у соби, у ходнику, пре спавања, кад се пробуде. Мењају улоге – Wonder woman и Superman, Нада и Мишко, Једнорог и Диносаурус. Стално су неко други или нешто друго, расту, мењају се, измишљају, смишљају.
Пусти их, нису више бебе
– Шта ли раде тамо? Нешто ми је много тихо…
– Пусти их, нису више бебе – каже Жму. – Играју се.
Понекад ми се чини да је тај бебећи период, нарочито онај „дупли“ док су још обоје били у пеленама, стао у једну бесконачну ноћ. Нунање, певање, пресвлачење, дојење, па опет певање.
– Кад ће да порасту? – питао би ме његов уморан поглед.
Ал’ ја нисам била једна од тих мама. Ја сам још тад знала да ће ми недостајати да сам им све време потребна.
Они се сад сами обуку, сами једу, сами, сами, сами… С времена на време, због нечег, треба им мама. Да дода, да постави, склони, држи за руку, одговори на питање, пронађе фломастере, „мало помогне око скупљања играчака“. Заборављам колико то уме да буде лепо и важно.
Ова каша је баш кул
На тренутке ми се чини да се њихово детињство истински одвија у тим малим разговорима за које мисле да не чујем. (Не прислушкујем, моје су уши аутоматски подешене на те две дечје фреквенције, стварно!)
– Хоћеш да идемо на терасу да правимо кућицу? Ко ће да пита маму да нам дохвати ону лопту? А шта ти мислиш да…? Е, ова каша је баш кул, је л’ да?
Имају своје другарице из улице, друштванце из вртића, имају већ мишљење о томе шта им се допада, шта не желе да пробају, куда хоће да иду, а куда не. Шта би ти хтела, кажу ми друге маме, да стално буду уз твоју сукњу? Промашују смисао. Није то контрола, ни сукња, није ни носталгија за оним меканим трудничким или првим породиљским данима.
То је разигран плес – између онога што су били и онога што ће тек постати.
То је брига – хоћу ли увек све разумети, хоћу ли бити „кул“ мама, као што је каша кул?
Зар није требало да нешто буде кул тек кад напуне 12-13 година?
Ми смо измишљали речи на матурској екскурзији у 8. разреду да нас наставници не би разумели. То је било јако важно – да одрасле не пустимо у наш свет. Наши родитељи нису могли да „изгуглају“ шта значи нека наша „кул фора“. Изданци наше самосталности ницали су баш тад, у тој њиховој збуњености и оном изнервираном питању „Шта вам сад то значи?“
Мислила сам – имам још времена до пубертета и родитељске „погубљености“. Кад ено, усред понедељка, пита ме петогодишњакиња:
– Мама, желиш чај? – не стигнем ни главом да климнем – Ево, донећу ти!
У кухињи нешто лупка, звецка. Прво чујем како столицом лупне о радну површину, мора да је привуче, да се попне и сипа воду у чашу. Чашу? Лупање фиоке, звук звецкања кашичица, потом драмска пауза, па опет звук кашичице што лупа у стакло. За мање од десет секунди, ето је озбиљне, једва се суздржава да се не насмеје.
– Изволи, мама. – још не кажем хвала – Пробај, ‘ајде.
– Хоћу. Шта је ово?
– ПА ЧАЈ!
– Од чега?
– Од чега? Од, од, од чаја, пробај!
– Калина, јеси ли ми ти то сипала шећер у воду? – проваљена је, њен несташлук прави колут напред и салто на њеном лицу, смех пршти као ватромет!
–Ахахах! Мама, пренкујем те!
О свети апозитиву, синаксо моје младости, шест страница СПИСКА литературе за припрему испита из 20. века, све оне године на Филолошком факултету и целоживотно читање књига – је л’ то моје петогодишње дете рече да ме ПРЕНКУЈЕ?!
– Шта ми радиш? – питам запањено, иако знам шта је prank, само купујем време да мој мозак обради информацију – дете ми је подвалило, дете зна за реч PRANK, па га је још и „посрбило“, боже ме сачувај и смеје се к’о шашаво. Зар није ово требало да се деси за једно 7-8 година?!
– Пренкујем те, знаш? Мама, то је као шала.
То је као шала, па се ми ту слатко исмејемо, а она брже боље отрчи у другу собу да потражи брата и исприча му како је „успела да превари маму“. Као богојаги!
Правим се да их не прислушкујем, а срце ми прескаче од њиховог кикотања – они су у соби поред, али у ствари, они су далеко, далеко. Знате оно „на крилима маште“. Само што у маштању води мајка – шта ли ће све тек пожелети да буду, да раде, да пробају? Хоћу ли умети да им широм отворим прозор за те летове? Бар да се смејем кад ме „пренкују“.
Желим да живе стварнички, да расту здрави, да имају веееелики живот. А у ствари, још нисам спремна за те њихове искораке у велико. Док се нису родили, веровала сам да је то „одвајање из породичног гнезда“ нешто што се деси касније, тако у тинејџерским годинама или после.
Сад знам, одвајање почиње оног тренутка када осете своја крила.
(Или кад почну да пренкују.)
