– Slušajte mame i tate, oni su vaši naaaajveći prijatelji – reče Oblak Pametniša sa TV-a.
– Prijatelji! – reče moja petogodišnja ćerka kroz smeh. – Kako, prijatelji?
Dok razmišljam kako da nekim dubokoumnim komentarom razrešim njenu smehom obojenu dilemu, ona već nastavlja dalje:
– Pa, da! Kao što smo mi brat i sestra i najbolji drugari, a što se tiče… mi smo superheroji!
Sad je moj red da se nasmejem, al’ se pravim ozbiljna. Kao: i dalje ja u kuhinji perem sudove, ne ometam njihove „velike razgovore“. Ima tome već neko vreme, možda i cela godina, otkako su počeli da se ušuškavaju u svom svetu i da ćućore – u sobi, u hodniku, pre spavanja, kad se probude. Menjaju uloge – Wonder woman i Superman, Nada i Miško, Jednorog i Dinosaurus. Stalno su neko drugi ili nešto drugo, rastu, menjaju se, izmišljaju, smišljaju.
Pusti ih, nisu više bebe
– Šta li rade tamo? Nešto mi je mnogo tiho…
– Pusti ih, nisu više bebe – kaže Žmu. – Igraju se.
Ponekad mi se čini da je taj bebeći period, naročito onaj „dupli“ dok su još oboje bili u pelenama, stao u jednu beskonačnu noć. Nunanje, pevanje, presvlačenje, dojenje, pa opet pevanje.
– Kad će da porastu? – pitao bi me njegov umoran pogled.
Al’ ja nisam bila jedna od tih mama. Ja sam još tad znala da će mi nedostajati da sam im sve vreme potrebna.
Oni se sad sami obuku, sami jedu, sami, sami, sami… S vremena na vreme, zbog nečeg, treba im mama. Da doda, da postavi, skloni, drži za ruku, odgovori na pitanje, pronađe flomastere, „malo pomogne oko skupljanja igračaka“. Zaboravljam koliko to ume da bude lepo i važno.
Ova kaša je baš kul
Na trenutke mi se čini da se njihovo detinjstvo istinski odvija u tim malim razgovorima za koje misle da ne čujem. (Ne prisluškujem, moje su uši automatski podešene na te dve dečje frekvencije, stvarno!)
– Hoćeš da idemo na terasu da pravimo kućicu? Ko će da pita mamu da nam dohvati onu loptu? A šta ti misliš da…? E, ova kaša je baš kul, je l’ da?
Imaju svoje drugarice iz ulice, društvance iz vrtića, imaju već mišljenje o tome šta im se dopada, šta ne žele da probaju, kuda hoće da idu, a kuda ne. Šta bi ti htela, kažu mi druge mame, da stalno budu uz tvoju suknju? Promašuju smisao. Nije to kontrola, ni suknja, nije ni nostalgija za onim mekanim trudničkim ili prvim porodiljskim danima.
To je razigran ples – između onoga što su bili i onoga što će tek postati.
To je briga – hoću li uvek sve razumeti, hoću li biti „kul“ mama, kao što je kaša kul?
Zar nije trebalo da nešto bude kul tek kad napune 12-13 godina?
Mi smo izmišljali reči na maturskoj ekskurziji u 8. razredu da nas nastavnici ne bi razumeli. To je bilo jako važno – da odrasle ne pustimo u naš svet. Naši roditelji nisu mogli da „izguglaju“ šta znači neka naša „kul fora“. Izdanci naše samostalnosti nicali su baš tad, u toj njihovoj zbunjenosti i onom iznerviranom pitanju „Šta vam sad to znači?“
Mislila sam – imam još vremena do puberteta i roditeljske „pogubljenosti“. Kad eno, usred ponedeljka, pita me petogodišnjakinja:
– Mama, želiš čaj? – ne stignem ni glavom da klimnem – Evo, doneću ti!
U kuhinji nešto lupka, zvecka. Prvo čujem kako stolicom lupne o radnu površinu, mora da je privuče, da se popne i sipa vodu u čašu. Čašu? Lupanje fioke, zvuk zveckanja kašičica, potom dramska pauza, pa opet zvuk kašičice što lupa u staklo. Za manje od deset sekundi, eto je ozbiljne, jedva se suzdržava da se ne nasmeje.
– Izvoli, mama. – još ne kažem hvala – Probaj, ‘ajde.
– Hoću. Šta je ovo?
– PA ČAJ!
– Od čega?
– Od čega? Od, od, od čaja, probaj!
– Kalina, jesi li mi ti to sipala šećer u vodu? – provaljena je, njen nestašluk pravi kolut napred i salto na njenom licu, smeh pršti kao vatromet!
–Ahahah! Mama, prenkujem te!
O sveti apozitivu, sinakso moje mladosti, šest stranica SPISKA literature za pripremu ispita iz 20. veka, sve one godine na Filološkom fakultetu i celoživotno čitanje knjiga – je l’ to moje petogodišnje dete reče da me PRENKUJE?!
– Šta mi radiš? – pitam zapanjeno, iako znam šta je prank, samo kupujem vreme da moj mozak obradi informaciju – dete mi je podvalilo, dete zna za reč PRANK, pa ga je još i „posrbilo“, bože me sačuvaj i smeje se k’o šašavo. Zar nije ovo trebalo da se desi za jedno 7-8 godina?!
– Prenkujem te, znaš? Mama, to je kao šala.
To je kao šala, pa se mi tu slatko ismejemo, a ona brže bolje otrči u drugu sobu da potraži brata i ispriča mu kako je „uspela da prevari mamu“. Kao bogojagi!
Pravim se da ih ne prisluškujem, a srce mi preskače od njihovog kikotanja – oni su u sobi pored, ali u stvari, oni su daleko, daleko. Znate ono „na krilima mašte“. Samo što u maštanju vodi majka – šta li će sve tek poželeti da budu, da rade, da probaju? Hoću li umeti da im širom otvorim prozor za te letove? Bar da se smejem kad me „prenkuju“.
Želim da žive stvarnički, da rastu zdravi, da imaju veeeeliki život. A u stvari, još nisam spremna za te njihove iskorake u veliko. Dok se nisu rodili, verovala sam da je to „odvajanje iz porodičnog gnezda“ nešto što se desi kasnije, tako u tinejdžerskim godinama ili posle.
Sad znam, odvajanje počinje onog trenutka kada osete svoja krila.
(Ili kad počnu da prenkuju.)
