Често ме збуњени родитељи деце са сметњама у развоју питају да ли сам за инклузију или сам против. Са стручне стране нисам компетентан да улазим у тумачење значења инклузије, али опет, као родитељ детета са сметњама у развоју имам пуно право да изнесем своје мишљење. Неко ће се сложити са њим, неко неће.
Инклузија – синоним за велики новац
У последњих десет година, изузетно је модерно користити реч инклузија. Инклузија ово, инклузија оно, а деци пролазе године, одрастају и остају оно што су били и пре тих десет година, само што сада више нису деца са сметњама у развоју, већ одрасле особе са сметњама у развоју. Да ли се нешто променило? НЕ. Издвојена су огромна средства и шта је учињено? НИШТА.
Када сте чули последњи пут да је особа са аутизмом запослена, да је дауновац почео да прима плату?
Чим Србину понестане племенитости а он се ухвати за инклузију. Инклузија није олакшање душе нације нити појединаца, она има своју тежину и одговорност целог друштва, није ни наше доказивање свету како спроводећи инклузију показујемо нашу људскост.
Инклузија – књиге, текстови, интернет
Невероватно је шта све добијете и колико тога има када у претраживачу укуцате реч „инклузија”. Професори, доктори, социјолози, дефектолози – сви износе своја мишљења, пишу књиге, објављују блогове, чланке. Тумачи се социјална средина, културолошка позадина, наслеђе, а тек на једвите јаде налетите на неки текстић родитеља деце са сметњама у развоју који је оставио вапај у виртуалној стварности – не могу више, тешко је, како је могуће да ме нико не разуме, шта после мене? Одговор је једноставан: књиге пишу они који немају децу са сметњама у развоју, текстове пишу они који нису провели ни пола дана са особом која има аутизам и која је склона повређивању и самоповређивању. Запослени социјални радници, стручни сарадници, који после осмочасовног радног времена могу да буду шта пожеле. Сви они пишу само о ПРЕПОДНЕВУ, а шта је са ПОПОДНЕВОМ, када престају институције, када нема дневних боравака, када нема социјалне заштите? О томе нико не пише, поново из једноставног разлога, зато што то нису учили у школи. То поподне се зове ИСКУСТВО.
Довољан је само један податак. Да ли знате да се 90% деце са сметњама у развоју уводи у тоталну анестезију да би им се пломбирао само један зуб? За искуство ових родитеља које је драгоцено, нема заинтересованих. О томе нема ко да пише.
Не постоји могућност да се чује њихов глас. За нас је док гледамо нашу децу и најмањи напредак огромна радост. А где су петак поподне, суботе, недеље, нерадни празници, годишњи одмори, летњи распусти тада инклузија вероватно није потребна? Де, молим вас, посаветујте нас тада. Тада им је слободно да буду особе са сметњама у развоју, могу слободно да се ударају, самоповређују, могу слободно да буду асоцијални, тада не треба инклузија, у ствари тада, када нема плате за то што радите нисте ни одговорни. Ви радите 8 сати и пишете књиге, ми смо са нашом децом 8+8+8+1 (увек нам захвали оних сат времена) сати и боримо се за сваки њихов минут.
А онда писање правилника, одређивање шта се може, а шта не и колико.
Аутор: Леин тата