Често ме збуњени родитељи деце са сметњама у развоју питају да ли сам за инклузију или сам против. Са стручне стране нисам компетентан да улазим у тумачење значења инклузије, али опет, као родитељ детета са сметњама у развоју имам пуно право да изнесем своје мишљење. Неко ће се сложити са њим, неко неће.
Инклузија – синоним за велики новац
У последњих десет година, изузетно је модерно користити реч инклузија. Инклузија ово, инклузија оно, а деци пролазе године, одрастају и остају оно што су били и пре тих десет година, само што сада више нису деца са сметњама у развоју, већ одрасле особе са сметњама у развоју. Да ли се нешто променило? НЕ. Издвојена су огромна средства и шта је учињено? НИШТА.
Када сте чули последњи пут да је особа са аутизмом запослена, да је дауновац почео да прима плату?
Чим Србину понестане племенитости а он се ухвати за инклузију. Инклузија није олакшање душе нације нити појединаца, она има своју тежину и одговорност целог друштва, није ни наше доказивање свету како спроводећи инклузију показујемо нашу људскост.
Инклузија – књиге, текстови, интернет
Невероватно је шта све добијете и колико тога има када у претраживачу укуцате реч „инклузија”. Професори, доктори, социјолози, дефектолози – сви износе своја мишљења, пишу књиге, објављују блогове, чланке. Тумачи се социјална средина, културолошка позадина, наслеђе, а тек на једвите јаде налетите на неки текстић родитеља деце са сметњама у развоју који је оставио вапај у виртуалној стварности – не могу више, тешко је, како је могуће да ме нико не разуме, шта после мене? Одговор је једноставан: књиге пишу они који немају децу са сметњама у развоју, текстове пишу они који нису провели ни пола дана са особом која има аутизам и која је склона повређивању и самоповређивању. Запослени социјални радници, стручни сарадници, који после осмочасовног радног времена могу да буду шта пожеле. Сви они пишу само о ПРЕПОДНЕВУ, а шта је са ПОПОДНЕВОМ, када престају институције, када нема дневних боравака, када нема социјалне заштите? О томе нико не пише, поново из једноставног разлога, зато што то нису учили у школи. То поподне се зове ИСКУСТВО.
Довољан је само један податак. Да ли знате да се 90% деце са сметњама у развоју уводи у тоталну анестезију да би им се пломбирао само један зуб? За искуство ових родитеља које је драгоцено, нема заинтересованих. О томе нема ко да пише.
Не постоји могућност да се чује њихов глас. За нас је док гледамо нашу децу и најмањи напредак огромна радост. А где су петак поподне, суботе, недеље, нерадни празници, годишњи одмори, летњи распусти тада инклузија вероватно није потребна? Де, молим вас, посаветујте нас тада. Тада им је слободно да буду особе са сметњама у развоју, могу слободно да се ударају, самоповређују, могу слободно да буду асоцијални, тада не треба инклузија, у ствари тада, када нема плате за то што радите нисте ни одговорни. Ви радите 8 сати и пишете књиге, ми смо са нашом децом 8+8+8+1 (увек нам захвали оних сат времена) сати и боримо се за сваки њихов минут.
А онда писање правилника, одређивање шта се може, а шта не и колико.
Аутор: Леин тата
Mislim da ste prilicno u pravu..
Poštovani roditelji dece sa teškoćama u razvoju,jedino ko u ovoj našoj državi može da vas podrži i istinski želi da vam pomogne su defektolozi. Mi smo prvenstveno ljudi,pa tek onda stručnjaci! Nažalost sistem i ćutanje roditelja o inkluziji doveo je do toga da se gase naše škole zbog malog broja učenika,a ne shvatate da sa decom u redovnoj školi ne radi niko ništa,da su u nekom ćošetu učionice i uglavnom odbačena! I kako su starijeg uzrasta sve je gore,deca vam se muče i mučena su i zanemarena! Borite se za dobro vaše dece,a mi smo tu da vas podržimo i da vam pomognemo!!! Vaš prijatelj defektolog!
Наставник сам у ОШ и лично сматрам да је инклузија у овом облику у ком је ми имамо створена да уназади ту децу. Ми нити смо образовани за рад са том децом нити имамо када да им се посветимо онолико колико њима пажње и посвећености заиста треба. Са њима треба да раде људи који су се за то школовали на ФАСПЕР-у. Сигуран сам да они из њих могу да извуку максимум.У редовној школи они стагнирају или чак назадују. Ако се већ инсистира на инклузији онда у школи мора да се упосли читав тим дефектолога, психолога, педагога, саветника и слично, али пошто су то трошкови за државу, најбоље да се ућари на просвети и култури, па нема ништа од тога.
Bravo nastavniče, za iskrenost i realno sagledavanje stvari.
Zasto se ne pokrene peticija da se u skolama obezbede personalni asistenti?Sigurno kao skola ima ucitelje,nastavnike koji su kao visak ili ako sluze kao zamena.
Inkluzija je najlaksi nacin za ometanje u razvoju dece i osoba sa posebnim potrebama. To su izmislili unistavaci prosvete i mrzitelji dece sa normalnim i posebnim potrebama.
Naslov senzacionalistički da bi privukao čitaoca . A u stvari otac govori o primeni tj neprimenjivanju
inkluzije u stvarnom životu dece sa autizmom, daun sidromom…mogli ste bolji naslov da stavite da bi bolje objasnili muku jednog roditelja , i mnogih drugih, u svakodnevnom životu
Radim u specijalnom školi kao nastavnik, nisam skolovan za rad sa decom koja pohađaju školu u kojoj radim, kao moje kolege defektolozi, jer sam predmetni nastavnik. Ipak, na osnovu višedecenijskog iskustva, mogu da kažem sledeće. U tekstu se roditelj pita šta sa vremenom posle škole, koje nije institucionalizovano podržano. Razumem da je život roditelja mojih učenika jako težak (mada je i život svakog od nas pojedinačno težak, niko ne zna šta se dešava u kući bilo kog nastavnika, trafikanta, limara, preduzetnika), ali imajte na umu da svaki roditelj, bez obriza na zdravstveno stanje svog deteta, smetnje u razvoju ili ne, provodi popodne sa detetom, dete je obaveza roditelja uvek, ako je roditelj posvećen. Deca u specijalim školama ostaju do dolaska školskog autobusa, što znači da kod kuće nisu pre 16h, što sa decom redovnog razvoja nije slučaj, ona ni u kom slučaju ne provode u školi 8 sati svakoga dana. Kako ćete i koliko raditi sa svojim detetom (redovnog razvoja ili ne) zavisi od roditelja. Hoćete li ga voditi na fudbal, kod logopeda, na muzičke radionice, kod defektologa, to sve zavisi od želja, potreba deteta, njegovih sposobnosti da u određenoj aktivnosti učestvuje i finansija roditelja (ponovo kažem, odnosi se i na decu redovnog razvoja i sa razvojnim smetnjama). Nemojte mi reći da je majci sa četvoro „zdrave“ dece lako da provede popodne sa njima, ukoliko je posvećen roditelj. A o tom vremenu, tim veštinama i iskustvu takođe ne pišu i time se ne bave nastavnici u redovnim školama. Zašto se onda od nastavnika u specijalnom školama (koji su takođe predmetni nastavnici, nisu školovani defektolozi, već nastavnici kao i u svakoj drugoj školi) očekuje da se nakon svog radnog dana (kada bi trebalo da se bave svojom decom i svojom porodicom) pišu i kako roditelj navodi, bave se slobodnim vremenom njihove dece? Ponovo kažem, razumem da je podrška institucija i države potrebna, u vidu dnevnih boravaka, posebno za odrasle sa razvojnim smetnjama, ali nemojte očekivati od mizerno plaćenog nastavnika da i svoje slobodno vreme posle radnog vremena (jer, kao roditelj deteta sa smetnjama u razvoju znate kako je provesti 8h sa njim, ali ne zaboravite da mi u grupi nemamo samo to jedno dete), ponovo bavimo svojim poslom, jer ni sami ne biste ni za koju platu radili naš posao (to su reči mnogih roditelja mojih učenika).