Često me zbunjeni roditelji dece sa smetnjama u razvoju pitaju da li sam za inkluziju ili sam protiv. Sa stručne strane nisam kompetentan da ulazim u tumačenje značenja inkluzije, ali opet, kao roditelj deteta sa smetnjama u razvoju imam puno pravo da iznesem svoje mišljenje. Neko će se složiti sa njim, neko neće.
Inkluzija – sinonim za veliki novac
U poslednjih deset godina, izuzetno je moderno koristiti reč inkluzija. Inkluzija ovo, inkluzija ono, a deci prolaze godine, odrastaju i ostaju ono što su bili i pre tih deset godina, samo što sada više nisu deca sa smetnjama u razvoju, već odrasle osobe sa smetnjama u razvoju. Da li se nešto promenilo? NE. Izdvojena su ogromna sredstva i šta je učinjeno? NIŠTA.
Kada ste čuli poslednji put da je osoba sa autizmom zaposlena, da je daunovac počeo da prima platu?
Čim Srbinu ponestane plemenitosti a on se uhvati za inkluziju. Inkluzija nije olakšanje duše nacije niti pojedinaca, ona ima svoju težinu i odgovornost celog društva, nije ni naše dokazivanje svetu kako sprovodeći inkluziju pokazujemo našu ljudskost.
Inkluzija – knjige, tekstovi, internet
Neverovatno je šta sve dobijete i koliko toga ima kada u pretraživaču ukucate reč „inkluzija”. Profesori, doktori, socijolozi, defektolozi – svi iznose svoja mišljenja, pišu knjige, objavljuju blogove, članke. Tumači se socijalna sredina, kulturološka pozadina, nasleđe, a tek na jedvite jade naletite na neki tekstić roditelja dece sa smetnjama u razvoju koji je ostavio vapaj u virtualnoj stvarnosti – ne mogu više, teško je, kako je moguće da me niko ne razume, šta posle mene? Odgovor je jednostavan: knjige pišu oni koji nemaju decu sa smetnjama u razvoju, tekstove pišu oni koji nisu proveli ni pola dana sa osobom koja ima autizam i koja je sklona povređivanju i samopovređivanju. Zaposleni socijalni radnici, stručni saradnici, koji posle osmočasovnog radnog vremena mogu da budu šta požele. Svi oni pišu samo o PREPODNEVU, a šta je sa POPODNEVOM, kada prestaju institucije, kada nema dnevnih boravaka, kada nema socijalne zaštite? O tome niko ne piše, ponovo iz jednostavnog razloga, zato što to nisu učili u školi. To popodne se zove ISKUSTVO.
Dovoljan je samo jedan podatak. Da li znate da se 90% dece sa smetnjama u razvoju uvodi u totalnu anesteziju da bi im se plombirao samo jedan zub? Za iskustvo ovih roditelja koje je dragoceno, nema zainteresovanih. O tome nema ko da piše.
Ne postoji mogućnost da se čuje njihov glas. Za nas je dok gledamo našu decu i najmanji napredak ogromna radost. A gde su petak popodne, subote, nedelje, neradni praznici, godišnji odmori, letnji raspusti tada inkluzija verovatno nije potrebna? De, molim vas, posavetujte nas tada. Tada im je slobodno da budu osobe sa smetnjama u razvoju, mogu slobodno da se udaraju, samopovređuju, mogu slobodno da budu asocijalni, tada ne treba inkluzija, u stvari tada, kada nema plate za to što radite niste ni odgovorni. Vi radite 8 sati i pišete knjige, mi smo sa našom decom 8+8+8+1 (uvek nam zahvali onih sat vremena) sati i borimo se za svaki njihov minut.
A onda pisanje pravilnika, određivanje šta se može, a šta ne i koliko.
Autor: Lein tata