Često me zbunjeni roditelji dece sa smetnjama u razvoju pitaju da li sam za inkluziju ili sam protiv. Sa stručne strane nisam kompetentan da ulazim u tumačenje značenja inkluzije, ali opet, kao roditelj deteta sa smetnjama u razvoju imam puno pravo da iznesem svoje mišljenje. Neko će se složiti sa njim, neko neće.
Inkluzija – sinonim za veliki novac
U poslednjih deset godina, izuzetno je moderno koristiti reč inkluzija. Inkluzija ovo, inkluzija ono, a deci prolaze godine, odrastaju i ostaju ono što su bili i pre tih deset godina, samo što sada više nisu deca sa smetnjama u razvoju, već odrasle osobe sa smetnjama u razvoju. Da li se nešto promenilo? NE. Izdvojena su ogromna sredstva i šta je učinjeno? NIŠTA.
Kada ste čuli poslednji put da je osoba sa autizmom zaposlena, da je daunovac počeo da prima platu?
Čim Srbinu ponestane plemenitosti a on se uhvati za inkluziju. Inkluzija nije olakšanje duše nacije niti pojedinaca, ona ima svoju težinu i odgovornost celog društva, nije ni naše dokazivanje svetu kako sprovodeći inkluziju pokazujemo našu ljudskost.
Inkluzija – knjige, tekstovi, internet
Neverovatno je šta sve dobijete i koliko toga ima kada u pretraživaču ukucate reč „inkluzija”. Profesori, doktori, socijolozi, defektolozi – svi iznose svoja mišljenja, pišu knjige, objavljuju blogove, članke. Tumači se socijalna sredina, kulturološka pozadina, nasleđe, a tek na jedvite jade naletite na neki tekstić roditelja dece sa smetnjama u razvoju koji je ostavio vapaj u virtualnoj stvarnosti – ne mogu više, teško je, kako je moguće da me niko ne razume, šta posle mene? Odgovor je jednostavan: knjige pišu oni koji nemaju decu sa smetnjama u razvoju, tekstove pišu oni koji nisu proveli ni pola dana sa osobom koja ima autizam i koja je sklona povređivanju i samopovređivanju. Zaposleni socijalni radnici, stručni saradnici, koji posle osmočasovnog radnog vremena mogu da budu šta požele. Svi oni pišu samo o PREPODNEVU, a šta je sa POPODNEVOM, kada prestaju institucije, kada nema dnevnih boravaka, kada nema socijalne zaštite? O tome niko ne piše, ponovo iz jednostavnog razloga, zato što to nisu učili u školi. To popodne se zove ISKUSTVO.
Dovoljan je samo jedan podatak. Da li znate da se 90% dece sa smetnjama u razvoju uvodi u totalnu anesteziju da bi im se plombirao samo jedan zub? Za iskustvo ovih roditelja koje je dragoceno, nema zainteresovanih. O tome nema ko da piše.
Ne postoji mogućnost da se čuje njihov glas. Za nas je dok gledamo našu decu i najmanji napredak ogromna radost. A gde su petak popodne, subote, nedelje, neradni praznici, godišnji odmori, letnji raspusti tada inkluzija verovatno nije potrebna? De, molim vas, posavetujte nas tada. Tada im je slobodno da budu osobe sa smetnjama u razvoju, mogu slobodno da se udaraju, samopovređuju, mogu slobodno da budu asocijalni, tada ne treba inkluzija, u stvari tada, kada nema plate za to što radite niste ni odgovorni. Vi radite 8 sati i pišete knjige, mi smo sa našom decom 8+8+8+1 (uvek nam zahvali onih sat vremena) sati i borimo se za svaki njihov minut.
A onda pisanje pravilnika, određivanje šta se može, a šta ne i koliko.
Autor: Lein tata
Mislim da ste prilicno u pravu..
Poštovani roditelji dece sa teškoćama u razvoju,jedino ko u ovoj našoj državi može da vas podrži i istinski želi da vam pomogne su defektolozi. Mi smo prvenstveno ljudi,pa tek onda stručnjaci! Nažalost sistem i ćutanje roditelja o inkluziji doveo je do toga da se gase naše škole zbog malog broja učenika,a ne shvatate da sa decom u redovnoj školi ne radi niko ništa,da su u nekom ćošetu učionice i uglavnom odbačena! I kako su starijeg uzrasta sve je gore,deca vam se muče i mučena su i zanemarena! Borite se za dobro vaše dece,a mi smo tu da vas podržimo i da vam pomognemo!!! Vaš prijatelj defektolog!
Nastavnik sam u OŠ i lično smatram da je inkluzija u ovom obliku u kom je mi imamo stvorena da unazadi tu decu. Mi niti smo obrazovani za rad sa tom decom niti imamo kada da im se posvetimo onoliko koliko njima pažnje i posvećenosti zaista treba. Sa njima treba da rade ljudi koji su se za to školovali na FASPER-u. Siguran sam da oni iz njih mogu da izvuku maksimum.U redovnoj školi oni stagniraju ili čak nazaduju. Ako se već insistira na inkluziji onda u školi mora da se uposli čitav tim defektologa, psihologa, pedagoga, savetnika i slično, ali pošto su to troškovi za državu, najbolje da se ućari na prosveti i kulturi, pa nema ništa od toga.
Bravo nastavniče, za iskrenost i realno sagledavanje stvari.
Zasto se ne pokrene peticija da se u skolama obezbede personalni asistenti?Sigurno kao skola ima ucitelje,nastavnike koji su kao visak ili ako sluze kao zamena.
Inkluzija je najlaksi nacin za ometanje u razvoju dece i osoba sa posebnim potrebama. To su izmislili unistavaci prosvete i mrzitelji dece sa normalnim i posebnim potrebama.
Naslov senzacionalistički da bi privukao čitaoca . A u stvari otac govori o primeni tj neprimenjivanju
inkluzije u stvarnom životu dece sa autizmom, daun sidromom…mogli ste bolji naslov da stavite da bi bolje objasnili muku jednog roditelja , i mnogih drugih, u svakodnevnom životu
Radim u specijalnom školi kao nastavnik, nisam skolovan za rad sa decom koja pohađaju školu u kojoj radim, kao moje kolege defektolozi, jer sam predmetni nastavnik. Ipak, na osnovu višedecenijskog iskustva, mogu da kažem sledeće. U tekstu se roditelj pita šta sa vremenom posle škole, koje nije institucionalizovano podržano. Razumem da je život roditelja mojih učenika jako težak (mada je i život svakog od nas pojedinačno težak, niko ne zna šta se dešava u kući bilo kog nastavnika, trafikanta, limara, preduzetnika), ali imajte na umu da svaki roditelj, bez obriza na zdravstveno stanje svog deteta, smetnje u razvoju ili ne, provodi popodne sa detetom, dete je obaveza roditelja uvek, ako je roditelj posvećen. Deca u specijalim školama ostaju do dolaska školskog autobusa, što znači da kod kuće nisu pre 16h, što sa decom redovnog razvoja nije slučaj, ona ni u kom slučaju ne provode u školi 8 sati svakoga dana. Kako ćete i koliko raditi sa svojim detetom (redovnog razvoja ili ne) zavisi od roditelja. Hoćete li ga voditi na fudbal, kod logopeda, na muzičke radionice, kod defektologa, to sve zavisi od želja, potreba deteta, njegovih sposobnosti da u određenoj aktivnosti učestvuje i finansija roditelja (ponovo kažem, odnosi se i na decu redovnog razvoja i sa razvojnim smetnjama). Nemojte mi reći da je majci sa četvoro „zdrave“ dece lako da provede popodne sa njima, ukoliko je posvećen roditelj. A o tom vremenu, tim veštinama i iskustvu takođe ne pišu i time se ne bave nastavnici u redovnim školama. Zašto se onda od nastavnika u specijalnom školama (koji su takođe predmetni nastavnici, nisu školovani defektolozi, već nastavnici kao i u svakoj drugoj školi) očekuje da se nakon svog radnog dana (kada bi trebalo da se bave svojom decom i svojom porodicom) pišu i kako roditelj navodi, bave se slobodnim vremenom njihove dece? Ponovo kažem, razumem da je podrška institucija i države potrebna, u vidu dnevnih boravaka, posebno za odrasle sa razvojnim smetnjama, ali nemojte očekivati od mizerno plaćenog nastavnika da i svoje slobodno vreme posle radnog vremena (jer, kao roditelj deteta sa smetnjama u razvoju znate kako je provesti 8h sa njim, ali ne zaboravite da mi u grupi nemamo samo to jedno dete), ponovo bavimo svojim poslom, jer ni sami ne biste ni za koju platu radili naš posao (to su reči mnogih roditelja mojih učenika).