Док Данска предлаже да се наставницима, под строго одређеним условима, дозволи и физичка интервенција када ученик озбиљно омета наставу, Француска и Енглеска већ имају уређене механизме привременог удаљавања ученика из учионице. У Србији су наставници суочени са другачијим системом мера, у којем решавање проблема често зависи од поступања више школских служби. Како заштитити право једног детета на образовање, а истовремено и право читавог одељења да несметано учи?
Замислимо ситуацију која многим наставницима није непозната. Час је почео, наставник покушава да објасни нову лекцију, али један ученик непрестано добацује, устаје, шета по учионици, разговара наглас и омета друге. Упозорења не помажу. Наставник прекида излагање, покушава да смири ситуацију, поново започиње лекцију, а затим све креће испочетка.
Ако се таква ситуација понавља из часа у час, поставља се питање које превазилази проблем дисциплине: шта се дешава са правом остале деце на образовање?
Управо то питање последњих година све озбиљније разматрају европски образовни системи. Разлике у приступу су значајне. Неке земље наставницима дају јасно дефинисана овлашћења да ученика привремено удаље са часа, уз обезбеђен надзор и наставне активности. Друге инсистирају на превенцији, индивидуалној подршци и сарадњи са стручним службама. Данска је отишла корак даље, предложивши закон који би у изузетним ситуацијама омогућио и физичко интервенисање.
Данска: Физичка интервенција као последња могућност
Данско Министарство образовања представило је 8. октобра 2026. године законски предлог којим се проширују и прецизирају ситуације у којима школско особље сме физички да интервенише.
Предлог се не односи само на случајеве када ученик угрожава физичку безбедност других, већ и на озбиљно ометање наставе и психичко узнемиравање.
Према објашњењу Министарства, физичка интервенција мора бити изузетак, последња мера након што су исцрпљене друге могућности. Она мора бити сразмерна ситуацији, што краћа и што мање инвазивна. Не сме да замени педагошки рад, нити представља дозволу за телесно кажњавање.
Данско министарство објавило је и податке према којима више од четвртине наставника примећује пораст насилног и агресивног понашања, док је у сваком петом одељењу насиље било усмерено и према наставницима.
Француска: Ученик може да буде удаљен са часа, али не и остављен без надзора
У нижим и вишим средњим школама у Француској наставник може, у изузетним случајевима, да удаљи ученика са конкретног часа. У том случају, школа се мора побринути да он буде безбедан.
Према правилима француског Министарства образовања, ученик мора бити преузет у оквиру школског система надзора, а наставник о инциденту обавештава надлежне школске службе.
Француски државни портал Service Public наводи и да ученик за време удаљења добија задатак који треба да обави у школи, а родитељ се обавештава о изреченој мери.
Посебно је занимљиво то што се у Француској разликују две ситуације: краткотрајно удаљавање са једног часа као педагошка мера и формална дисциплинска санкција привременог искључења из наставе, која може трајати највише осам радних дана и захтева посебну процедуру.
Иако овај механизам сам по себи не гарантује да ће се понашање ученика поправити, он решава непосредан проблем: наставник може да настави рад са одељењем, док ученик који омета наставу остаје под надзором и у образовном процесу.
Енглеска: Удаљавање из учионице није исто што и искључење из школе
У Енглеској, смернице Министарства образовања Behaviour in Schools предвиђају могућност привременог премештања ученика из учионице у посебан простор унутар школе. Ова мера може се користити када је неопходно поново успоставити услове за учење, али мора бити сразмерна и спроведена у складу са школском политиком понашања.
За надзор над учеником који је удаљен, одговорна је школа.
Посебно је важно што британско Министарство образовања препоручује школама да прикупљају и анализирају податке о оваквим мерама. Ако се исти ученик непрестано удаљава са часова, школа треба да преиспита да ли мера делује и каква му је додатна подршка потребна.
А Србија? Наставник има обавезу да одржи ред, али нема исто овлашћење као колеге у Француској
Наш Закон о основама система образовања и васпитања предвиђа мере за ученике који крше правила понашања, ометају остваривање права других или чине теже повреде обавеза. Међутим, не прописује јасно и опште овлашћење предметног наставника да самостално, као дисциплинску меру, удаљи ученика са конкретног часа због упорног ометања наставе.
Члан 83 Закона предвиђа појачан васпитни рад када ученик крши правила понашања или својим поступцима угрожава остваривање права других. У тај рад укључују се одељењски старешина, педагог, психолог, школски тимови и родитељи.
Закон предвиђа и опомене, укоре, а за одређене теже повреде обавеза и повреде законских забрана – формални васпитно-дисциплински поступак.
Од 2023. године постоји и могућност привременог удаљавања ученика из непосредног образовно-васпитног рада у законом одређеним тежим случајевима. Али такву одлуку доноси директор, након прописане процене и у оквиру дисциплинског поступка. То није исто што и удаљавање са једног часа зато што ученик упорно омета наставу.
„Наставнику су везане руке“
О томе је у марту 2026. за Euronews Србија говорио Милорад Антић, председник Форума средњих стручних школа.
„Наставник не може да примени никакву меру сем да разговара са учеником или да га упише у електронски дневник. Такође, ни са часа не сме да га избаци“, рекао је Антић.
Он је указао и на проблем ученика који се више пута уписују у дневник због непримереног понашања, али се њихово понашање не мења.
„Наставнику су везане руке“, оценио је Антић, објашњавајући да даље поступање зависи од одељењског старешине, стручне службе и руководства школе.
Шта Србија може да научи из европских примера?
Једна од могућности била би да се прописима јасно уреди краткотрајно удаљавање ученика са часа када његово понашање озбиљно онемогућава наставу, али уз неколико важних услова. Пре свега, ученик не би смео да остане без надзора. Школа би морала да обезбеди особу која га преузима и простор у којем може да се смири и настави образовне активности.
Такође, удаљавање не би смело да буде прва реакција на свако добацивање, немир или непажњу. Пре тога наставник би требало да покуша да реши ситуацију у учионици, осим када је угрожена безбедност.
Посебно је важно разликовати намерно кршење правила од понашања повезаног са развојним тешкоћама, инвалидитетом, емоционалним проблемима или другим потребама за подршком. Иста реакција школе не мора бити примерена сваком детету.
Друга могућност јесте увођење јасног школског протокола за понављано ометање наставе. Уместо да сваки наставник сам проналази решење, школа би имала унапред договорен поступак: ко долази по ученика, ко разговара с њим, како се обавештавају родитељи и када се укључује стручна служба.
Трећа мера била би систематско праћење ученика који се више пута удаљавају са часова. Енглески пример показује зашто је то важно: ако се проблем понавља, није довољно непрестано примењивати исту меру. Потребно је утврдити узроке, обезбедити подршку и направити план повратка ученика у редован рад.
Међутим, за све то потребни су људи.
Тешко је замислити делотворно удаљавање ученика са часа ако у школи нема ко да га преузме, ако психолог и педагог већ раде са великим бројем деце или ако наставник мора да напусти осталих 25 ученика како би решавао проблем једног.
Зато би свака промена прописа морала да буде праћена организационим и кадровским решењима, а не само новим овлашћењима наставника.
Да ли штитимо права једног детета тако што занемарујемо права осталих?
У расправама о дисциплини често се ствара привид да постоје само две могућности: или ће школа толерисати свако понашање ученика, или ће се вратити строгим и репресивним мерама.
Али европски примери показују да постоји и трећи пут. Могуће је заштитити достојанство ученика који има проблем са понашањем, обезбедити му стручну подршку и истовремено заштитити право његових другова да уче.
Удаљавање са часа, када је неопходно и пажљиво уређено, не мора да значи одустајање од детета. Може да буде привремена мера којом се спречава даље нарушавање наставе, док се са учеником ради на решавању проблема.
Али ако се сведе на слање детета из једне просторије у другу, без разговора, подршке и плана за промену понашања, онда се проблем само премешта.