Имао сам ја своје мрачне дане који су трајали као године. Сад кад се окренем и погледам их, схватам да стварно и јесу били године. Од 365 дана. Мрака. У ком се није видео прст пред оком. Оног најмодријег мрака којим плаше децу, у ком има којекаквих акрепова и неизвесности, самоћа и утвара. Оног толико мрачног и дугог да чак и кад би се светло упалило ти и даље ништа не би видео јер су ти се очи навикле на мрак. У њему сам ја живео.
Гајио сам тада самосажаљење као да ми је најрођеније чедо. Оправдања за сопствене неуспехе тражио у себи, а кривце у другима. Губио сам време размишљајући о светским неправдама, нефер играчима и неуказаним приликама. Нешто сам чекао, неког тражио, за нечим трагао. Чекао сам прилику да се покажем. Тражио особе које би ми дале сврху. Трагао за мотивацијом која би ми била покретач.
Сада схватам да се прилике не чекају већ стварају радом. Схватио сам да се сопствена сврха не налази у другим људима већ у нама самима и у односима које градимо са другима. Схватио сам да једино човек који је у сталном покрету може наћи мотивацију у свему и свакоме, а да се жеље остварују само онима који жуљеве од седења замене жуљевима на рукама и онима који кад пече стисну себи зубе, а не мами сукњу.
Преко мојих жеља дува крајпуташка прашина. Сувише су приземне и обичне јер их је свет изанђао од изговарања, обезбојио испирајући олако уста њима. Мени су посебне и свете. Ја маштам о двоје деце која ми годинама неће дати да се наспавам, о неком трпезаријском столу са много столица око њега које би биле пуне породице и пријатеља. О обавезним недељним ручковима. О задњем седишту аута намрвљеном дечијим грисинама. Маштам о неком свету у ком реч Заувек није утопија него идеал. Свет у ком би тој тези моја животна и љубавна прича биле доказ.
Данас сам изван мрака, на неизвесном путу ка остварењу својих жеља. Нашао сам га само зато што сам одлучио да преузмем одговорност за своје поступке. Нашао сам место под сунцем где су моје жеље оствариве, нашао сам неке пољупце уз које је све лакше, и нашао сам човека који је крив за све моје неуспехе. Тај свирепи странац због ког ми у животу толико дуго није исло, који ме је дрзао утамниченог у тмини, тај човек сам себи био Ја.
Данас сам тамо где желим да будем. Тачније, данас сам тамо где заслужујем да будем. Ни више, ни мање од тога. На овом мом неизвесном путу често дувају ветрови, некад у сусрет, некад у леђа, али ја грабим напред јер знам да је циљ једино у том правцу. Исто тако знам да на овом нашем животном путу, једини кривци за све што нисмо и јесмо – смо ми сами, и да никада нећемо постати оно што желимо да будемо ако живимо кривећи друге за оно што смо данас.
Извор: blogdan.rs