Živimo u vremenu u kom se čovek kratko čudi i brzo privikava na pojave koje iskaču iz koloseka normalnog života. Jedno iznenađenje potire drugo, a vremena za zapitanost sve je manje. Pomisliš na trenutak da neko neuposleno dete lista našu stvarnost kao video-snimke na Tik-toku i s kratkim zanimanjem prelazi na sledeći.
Ipak, i u atmosferi kad nas malo šta ostavlja dugo zamišljenim, prošle godine sam mesecima slušala o jednom nesrećnom dečaku iz druge škole koji je pravio takve probleme da je glas o njima nadglašavao ostale školske novosti u malom gradu i prolazio kroz kapiju njegovog školskog dvorišta putujući dalje od usta do usta silinom začudnosti može li se tako ponašati jedno dete?
Opšte mesto je da je dečak imao nesrećno detinjstvo, ozbiljan manjak roditeljske pažnje i višak slobodnog vremena, koje je trošio stvarajući ozbiljne probleme. I kao što su vesti o njemu putovale, tako je i on menjao adrese seleći se iz škole u školu. Slušajući o njemu, zapamtila sam njegov upečatljiv nadimak što je odudarao od njegovih osobina.
Nedavno, čitajući pismene zadatke, s posebnom pažnjom otvaram vežbanku jedne krhke devojčice koja je kod nas došla iz druge škole. Izabrala je temu „Prva ljubav“, inspirisana uzrastom i lektirom. Redovi sitnog, gusto zbijenog rukopisa bili su posvećeni nekom brižnom dečaku koji je ovu bolešljivu devojčicu u pređašnjoj školi branio od grubosti druge dece, donosio joj slatkiše i ostavljao ceduljice kako je najlepša, i to baš tih dana kad su joj se drugi rugali, kad je viđao uplakanu.
Nije teško pogoditi sada, ali meni je bilo pravo iznenađenje kad sam pri kraju teksta pročitala taj upečatljiv, gorepomenuti nadimak. Potvrda da je to baš taj problematični dečak s početka ove beleške došla je već u sledećem redu i na trenutak izazvala nevericu. Sada sam čitala nešto toliko drugačije, ma sasvim suprotno od one reputacije koja ga je pratila i koju su mesecima potvrđivali moji sagovornici kad god bismo se dotakli te teme! Nešto lepo i ranjivo, blesak velike svetlosti koja je kasnije utrnula. Svi, dakle, imamo kapacitete da budemo dobri i osećajni. Gde ih na kraju izgubimo ili ko nam ih ugasi? Ne znam. Možda će na to dati odgovor neki sledeći pismeni zadatak. Dotad, jedno je sigurno: pismeni zadaci iz maternjeg jezika su važne ispovesti, koje kad su plod iskrenosti, a ne veštačke inteligencije, objašnjavaju život i onom ko ih piše i onom ko ih čita! Nisu prevaziđeni, naprotiv, potrebniji su nam više nego ikad.
Autor: Dragana Glišić