Мајке не издају своју децу. Зато су мајке

јануар 22, 2019

Мене је данима болео њен слуђени поглед и она кеса бомбона што ју је стискала, стискала, стискала. А све уместо да загрли њега, своје дете.

Бојан је био други. Најстарији, Јован, већ је био у гимназији, а најмлађа и најслађа Бека (да, дали су јој име Бека!) била је у млађим разредима и учитељица јој, према строгим упутима њеног оца, није дала тих дана да излази напоље. Била је то страшна недеља. Сви смо седели на прозорима и чекали да се Бојанова мама поново појави. Сви смо се надали да се то ипак неће десити.

Били смо деца и није нам било јасно: како је могуће да мама остави своју децу? Било је то деведесетих, у време инфлације, санкција и осталих чудеса, кад је све ненормално било нормално. Али у нашем малом граду и у нашим још мањим главама то је било незамисливо: Ко на свету допушта такве ствари? Да одрасташ без маме?


– Данас сам на послу хранила бебу стару шест дана – рекла је моја сестра.

– Стварно? Откуд код тебе на одељењу? Тако мала? Шта јој је?

– Ништа јој није. Здрава је. Мајка ју је оставила.

– Како оставила?

– Тако лепо. Родила је и отишла из породилишта кући, а њу оставила. Они је пренели код мене на Дечје, па ће ови из Социјалног доћи по њу.

– Тек тако?

– Шта тек тако?

– Па… Оставила?

– Оставила – уздахнула је моја сестра и сркнула кафу.

Нисам данима смела ништа да је питам. Ни ко је, ни одакле је, ни шта се даље догађа. У срце су ме кљуцале речи:
Ништа јој није. Здрава је. Мајка ју је оставила.

Једном сам гледала прилог о томе како се медицинске сестре у највећој дечјој клиници у Београду ноћу претварају у стражаре. Мотре на маме болесне деце. Да не побегну. Без свог детета. Од свог детета. Од те судбине. Једна сестра у том прилогу је рекла: „Ми не знамо зашто се то догађа. Претпостављамо да им се смучи такав живот. Јер то је мучење, заиста.“
Била сам љута, бесна, ужаснута.

Како мама може да остави своје дете? Коме га оставља? И шта је с тим дететом? Коме ће оно бити добро – ако није оној која га је родила? Била сам девојка, а не мама и нисам разумела.

Родиш га и ти, која си му најпотребнија, ти га оставиш. У болници. У пола ноћи. Док је медицинска сестра у тоалету.

– Како је сада бебица? Је л’ и даље код тебе на одељењу?

– Није. Јутрос су дошли по њега.

– По њега? Дечак је? А како се зове?

– Па… Никако. Нема име – моја сестра је прогутала кнедлу. – Кажу да му је мама малолетна. Да су је натерали да га остави. Не знам.

Натерали су је. И сада нема мажења, нема пољупца за лаку ноћ, нема „мама, љуби да прође“, нема родитељског састанка, грдњи и осмеха, чешљања, купања и доручка. Она га је родила, али она није његова мама. Он нема маму.

Дуго смо се без речи гледале. Јер смо обе знале: убиле бисмо за своју децу. Нема тога ко би нас „натерао на нешто“.


Некако тих дана срела сам Бојана. Иде са трудном женом руку под руку. Срећан, чини се помало замишљен. Цео човек. Махнуо ми је с друге стране улице. И на тренутак, само један, видела сам оног дечака и његов престрављен поглед који лута по нама да се не би зауставио на плавом блејзеру.

– Није она мене оставила – рекао ми је – Она је мене издала. Мајке не издају своју децу. Зато су мајке. Тако да… Ништа.

Иза тог „ништа“ у школском дворишту је и даље стајало збуњено дете које само жели да загрли своју мајку. Дете које уместо загрљаја каже:

– Ви сте нешто погрешили. Ја немам маму.

Извор: Aмазонке

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама