Једна прича, прекасно испричана

новембар 24, 2016

 
Није требало овако да буде. Жељела сам да ти посветим једну причу. Да је узмеш и читаш сам. Знам да би је прочитао више пута. Био поносан. И читао би је сваког дана. Држао поред узглавља. Знам да би ти значила више од било којег штива које си прочитао. Читао би и студирао сваку ријеч. Сваки зарез. Хвалио би се пријатељима како је унука написала причу о теби. Говорио би да сам тај дар од тебе наслиједила, иако никада нисам знала слагати стихове са лакоћом као ти. Пријатељима, који би ти се истински радовали јер си увијек имао понеку шалу за њих. Или неки стих.
ded
Хоћу да ти испричам једну другу причу. Нашу са тобом у њој. Знаш ли да и данас могу осјетити мирис ријеке Спрече поред које си се као дијете играо? Иако никад нисам у њену хладну воду загазила. И замислити игру са твојим сестрама која, као да се пред мојим очима одвијала. Памтим и твог оца, мог прадједа, иако га никада нисам видјела, осим на старој, пожутјелој фотографији како поносито јаше свог коња. Замишљала сам те као момчића боксера који у рингу нокаутира противника у првој рунди, а ја поносна, у првом реду навијам. Због твојих прича моје дјетињство бјеше богатије. Сачувао си од заборава оне које никада нисам видјела. Упознала те као несташно дијете које се вере по дрвећу и шутира крпењачу. Спознала онај дио тебе који одрасли, обично, крију или временом забораве.
Пишем сада једну бајку. Све се дешава у једној чаробној башти. Главна јунакиња се буди на високим креветима и меканим душецима као онима на којима сам се ја будила. Код баке и тебе у кући на селу. Из бијелог ормара у кухињи допире мирис какаа и цимета. На столу сваки дан укусне ђаконије. А изван куће се налази баш та, чаробна башта. Башта мог дјетињства. Из које би долазио насмијан. Са свицем на челу. Уз звиждук пјесме коју си у трену измислио. За мене си био јунак свих прича мог дјетињства. А сада ткам једну која има све оно што си дао мојој младости. Машту која је непресушан извор свега што стварам.
Извадила сам бакин прстен из кутијице. Да ми вечерас прави друштво. Док ти пишем причу коју никада прочитати нећеш. Први пут сам тај прстен ставила на руку. Онај који ти је бака дала дан прије него што ће се преселити у вјечност. Миловала сам га дуго и молила вас обоје да ми дате снаге да пренесем ово што ми је на души. Замишљала сам твоју љутњу због њеног мирења са судбином. Знам да свој живот ниси могао да замислиш без ње поред које си се будио. Замишљам како си држао њену руку, миловао је и говорио јој да не будали, да мора да се бори. Знам да си плакао. Говорио си љепотици својој зеленоокој, љубави твог живота да ти се врати. Да не иде. Да ниси спреман да наставиш сам. Милион пута сам замишљала баш ту сцену. Твоје сузе на њеном лицу ослобођеном мука. Молитву у празно. Да ти се врати.
Иако нисам била ту, могла сам замислити сваки детаљ. Мада ми ти то никада ниси испричао. Али јесу неке друге приче. И погледи пуни љубави. Стихови. Ниси умио другачије. Били сте свијет за себе. Сада заувијек сједињени у вјечности. Остала је нада да ћемо ми, који смо за вама остали, умјети тако да се волимо. Ви који се сада, негдје међ’ облацима држите за руке. И гледате на нас. Поново заједно.
Сигурна сам да си баш тако хтио да те памтимо. По музици и стиховима. Хармоници и клавиру. Грлатости која би давала свима до знања да си главни. Обрвама и погледу који је говорио да морам испразнити цијели тањир и да са тобом нема расправе. Обећавам ти само једно. Памтиће те и праунуци твоји. Док год будш живио у мојим причама, баш као и прадјед мој у твојим. Срећна сам што си имао прилику да их упознаш и загрлиш. Да баки можеш да испричаш како расту, мада знам да нас она однекуд посматра.
Мени сте вас двоје дио једне приче. Неодвојиви. Зато ово није била само прича о теби, већ прича о вама. ,,Волиш ли ти деду свога?” знао си ме питати а ја се ни не сјећам јесам ли ти одговорила на то питање. Или сам се само дјечије постидјела. ,,Увијек”,… сада ти то кажем. За случај да моје ријечи до твоје душе некако допиру.
Нек’ душа твоја нађе спокој који јој припада. Нама остају успомене. И нада да ће вријеме једном потрати бол која нам душе гребе. А живјећеш док год је нас. И оних који ће о теби слушати. Вјечна је љубав коју ћеш заувијек имати. У срцима твоје дјеце, унука и праунука.
Неке приче су прекасно испричане. Неке нове тек треба да се везу.
Памтиће те у стиху.
Памтићемо те у стиху.
Нека ти је вјечна слава!
****
Десило се нешто чудно. Не знам одакле ми снага да прочитам ову причу посвећну деди баш на дан његовог погреба. Испред свих оних који су дошли да га испрате. У моменту када су ми кољена клецала а глас подрхтавао као жице виолине. Добила сам снагу какву нисам мислила да имам, а не сумњам да је деда ту уплео своју љубав и снагу с оне стране постојања.
Није требало овако да буде. Жељела сам да буде поносан читајући причу мог дјетињства са њим у главној улози. Њим који ми задњи оста’ од свих баба и деда. Хтјела сам да буде посебна, јер ни деда није било ко! Па он је пјесме писао! Зна шта ваља.
Вријеме је једина категорија коју мислимо да имамо, а измакне нам кад нам је најпотребнија. Могу само да вас замолим нешто… Кажите све што имате онима које волите. Да и ваше приче не буду касно испричане.
Мом деди Милану. Деди који је причао најчаробније приче.
 
Извор: tatjanakuljaca.me

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама