Како деца гледају на своје родитеље који се одричу и жртвују како би им детињство учинили удобним?

16 октобра, 2019

Колико савремени родитељи припремају децу за стварни одрасли живот?

Често се може чути да је најважније и сасвим довољно децу волети, па да ће она израсти у здраве и задовољне одрасле особе. Родитељи се труде да, без обзира на своје стварне материјалне могућности, детињство своје деце учине достојним својих малих принчева и принцеза. Детињство тако постаје бајка у којој дете стално има доживљај да је прихваћено, вољено и срећно. Због императива стално срећног детета, родитељи брзо одустају од свих својих захтева који код детета изазивају непријатност, било да су га терали на нешто било да су му нешто забрањивали.

Многе психоаналитичке студије су показале да несрећно детињство оставља значајне негативне последице на одраслу особу: неурозе, депресију, склоности ка самоубиству. Показало се да детињство битно обележава човека, да је дете, као што је Фројд рекао, отац човека.

Када су одрасле генерације деце које су васпитане у складу с идеологијом срећног детињства, показало се да иако јесте тачно да несрећно детињство оставља негативне последице, није сасвим тачно да срећно детињство доводи до развоја ментално здравих и задовољних одраслих. Генерације које су васпитане тако што је васпитање изједначено с пружањем љубави, нису израсле у функционалне и одговорне одрасле. Испоставило се да ове генерације на овај или онај начин одбијају да одрасту и преузму одговорност за своје животе.

Како деца гледају на своје родитеље који се одричу и жртвују како би им детињство учинили удобним? Из њихове перспективе одраслост је досадна, пуна обавеза и брига, без забаве. Њима изгледа као да од принцезе очекујемо да одрастањем постане пепељуга.

Уместо да припремају децу за самосталност, да их поред пружене љубави дисциплинују, да их уче корисним навикама и да их ограничавају у ризичним и негативним понашањима, родитељи који су прихватили идеологију срећног детињства, угађају деци размазивши их или их претерано заштићују.

Када тако васпитана деца одрасту, она немају оне карактеристике личности и оне вештине које су потребне за одговоран, самосталан живот унутар социјално прихватљивих оквира. Иако имају најбоље намере, родитељи који стално презаштићују у стварности децу чине неспособним и преосетљивим на разне негативне ситуације. Презаштићено дете израста у особу која није развила своје способности и која у многим аспектима остаје зависна од својих родитеља или која ову зависност претвара у зависност од партнера.

Модел васпитања који га своди само на показивање љубави треба препознати као штетан, и треба га заменити моделом у којем поред показивања љубави родитељ дисциплинује и делује као тренер за стварни живот.

Зоран Миливојевић

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама