Моја мајка је много волела цвеће. Наш дом је увек био испуњен разноврсним врстама биља, које је необично напредовало. Ако ли би некоме биљка почела да вене, моја мајка је некаквим чудотворним моћима свако полуувело биље враћала у живот.
Никада нисам могла да поднесем то толико саксијско цвеће које је било свуда око мене. Где год се окренем свуда га има… у ходнику…на тераси…на прозору… Увек би ми некако било на сметњи. Сећам се да смо у претходном стану имали толико љубичица, увек уцветалих, више него било која цвећара. Цвеће у вази ми такође није представљало никакво задовољство. Радост је код мене побуђивало само пољско растиње, онако неубрано и неспутано.
Моја мајка је била по свему необична жена. Имала је тако обичај да неку саксијицу стави у моју собу и тако тестира моју пажњу. Тек након неколико дана ја бих то приметила, након чега би она задуго причала да мора да га измести, зато што због недостатка пажње биље не може да напредује. То би бивао, заправо, само један од многих експеримената којима је моја мајка прибегавала да унесе радост у наш живот. И ако веома тужна жена, која никада није прежалила мог рано преминулог оца, радост је ширила на све стране.
Увек ме је критиковала, имала је обичај да каже да је нешто добро, али…. је подразумевало да морам још да се потрудим… Ретко сам од ње добијала „највише оцене“. Али оне су у мени утолико изазивале већу радост. Имала је обичај једино да каже: „За теста си стварно експерт, то ти не могу порећи“. Тако је увек и било, теста су се сама развлачила под мојим рукама… Али, цвеће је било моја највећа бољка… Никако ми није ишло од руке… За то сам само добијала велики осмех када, суботом или недељом ујутру, донесем са пијаца букетић пољског биља.
Када је моја мајка преминила, одједном сам некако заволела све то што је она пажљиво неговала… редовно туширала… сунчала… поливала некаквим чудним препаратима… хвалила за напредовање… Одједном сам почела те велике и мале саксије да примећујем у, сада само мом, дому. Моја брига постала је неизмерна. И даље сам била неспретна, несигурна, колико је воде довољно и да ли је довољно… али цвеће је наставило да напредује.
Тачно пред четрдсетодневни помен, изненађење ме је сачекало у саксији сансеверје. Велики зеленкасти цвет, велики скоро колико и само перо сансеверје развеселио ме је и растужио истовремено. То индијанско перо никада није до тада, ни после тога процветало у нашем дому… то је била нешто очаравајуће… цвет какав никада до тада нисам видела… То је била награда за мој труд, највиша оцена…
Потом је једно омиљено зеленило моје мајке почело да вене. Покушала сам да извучем једну и другу осушену стабљику, али није ишло. Разгрнула сам земљу и необичан призор испреплетаног корења ме је изненадио. Била је то за мене права уметност. Никада раније нисам целу саксијску биљку разгрнула и извадила из свог станишта. Одлучих да је извадим потпуно и сместим у једну велику вазу, како би ми то зеленило употпуњавало кристалну вазу до доласка пролећа. Цела зима је прошла… биљка је готово мировала. Данас у среду, пред велики четвртак, реших да биље вратим у земљу. У својим рукама, које су некако неспретно разгртале земљу, угледах руке своје мајке… Крупне сузе заливале су управо засађену биљку… Некакво чудно осећање туге и задовољства, због добро одрађеног посла, испуњавало је моју душу… Ширило се као мехур… Као да ме је сва туга напуштала…
По завршеном послу и сама сам видела да није за највишу оцену. Биљка није заузимала централно место у саксији… али зар све мора да буде тако савршено… Нисмо ни ми тако савршени… али тежимо ка томе. Тако и ово биље, нека се потруди, јер „нико није толико добар колико би могао да буде ако се још мало потруди“.
 
Извор: uciteljica.kraljevo.com