Moja majka je mnogo volela cveće. Naš dom je uvek bio ispunjen raznovrsnim vrstama bilja, koje je neobično napredovalo. Ako li bi nekome biljka počela da vene, moja majka je nekakvim čudotvornim moćima svako poluuvelo bilje vraćala u život.
Nikada nisam mogla da podnesem to toliko saksijsko cveće koje je bilo svuda oko mene. Gde god se okrenem svuda ga ima… u hodniku…na terasi…na prozoru… Uvek bi mi nekako bilo na smetnji. Sećam se da smo u prethodnom stanu imali toliko ljubičica, uvek ucvetalih, više nego bilo koja cvećara. Cveće u vazi mi takođe nije predstavljalo nikakvo zadovoljstvo. Radost je kod mene pobuđivalo samo poljsko rastinje, onako neubrano i nesputano.
Moja majka je bila po svemu neobična žena. Imala je tako običaj da neku saksijicu stavi u moju sobu i tako testira moju pažnju. Tek nakon nekoliko dana ja bih to primetila, nakon čega bi ona zadugo pričala da mora da ga izmesti, zato što zbog nedostatka pažnje bilje ne može da napreduje. To bi bivao, zapravo, samo jedan od mnogih eksperimenata kojima je moja majka pribegavala da unese radost u naš život. I ako veoma tužna žena, koja nikada nije prežalila mog rano preminulog oca, radost je širila na sve strane.
Uvek me je kritikovala, imala je običaj da kaže da je nešto dobro, ali…. je podrazumevalo da moram još da se potrudim… Retko sam od nje dobijala „najviše ocene“. Ali one su u meni utoliko izazivale veću radost. Imala je običaj jedino da kaže: „Za testa si stvarno ekspert, to ti ne mogu poreći“. Tako je uvek i bilo, testa su se sama razvlačila pod mojim rukama… Ali, cveće je bilo moja najveća boljka… Nikako mi nije išlo od ruke… Za to sam samo dobijala veliki osmeh kada, subotom ili nedeljom ujutru, donesem sa pijaca buketić poljskog bilja.
Kada je moja majka preminila, odjednom sam nekako zavolela sve to što je ona pažljivo negovala… redovno tuširala… sunčala… polivala nekakvim čudnim preparatima… hvalila za napredovanje… Odjednom sam počela te velike i male saksije da primećujem u, sada samo mom, domu. Moja briga postala je neizmerna. I dalje sam bila nespretna, nesigurna, koliko je vode dovoljno i da li je dovoljno… ali cveće je nastavilo da napreduje.
Tačno pred četrdsetodnevni pomen, iznenađenje me je sačekalo u saksiji sanseverje. Veliki zelenkasti cvet, veliki skoro koliko i samo pero sanseverje razveselio me je i rastužio istovremeno. To indijansko pero nikada nije do tada, ni posle toga procvetalo u našem domu… to je bila nešto očaravajuće… cvet kakav nikada do tada nisam videla… To je bila nagrada za moj trud, najviša ocena…
Potom je jedno omiljeno zelenilo moje majke počelo da vene. Pokušala sam da izvučem jednu i drugu osušenu stabljiku, ali nije išlo. Razgrnula sam zemlju i neobičan prizor isprepletanog korenja me je iznenadio. Bila je to za mene prava umetnost. Nikada ranije nisam celu saksijsku biljku razgrnula i izvadila iz svog staništa. Odlučih da je izvadim potpuno i smestim u jednu veliku vazu, kako bi mi to zelenilo upotpunjavalo kristalnu vazu do dolaska proleća. Cela zima je prošla… biljka je gotovo mirovala. Danas u sredu, pred veliki četvrtak, reših da bilje vratim u zemlju. U svojim rukama, koje su nekako nespretno razgrtale zemlju, ugledah ruke svoje majke… Krupne suze zalivale su upravo zasađenu biljku… Nekakvo čudno osećanje tuge i zadovoljstva, zbog dobro odrađenog posla, ispunjavalo je moju dušu… Širilo se kao mehur… Kao da me je sva tuga napuštala…
Po završenom poslu i sama sam videla da nije za najvišu ocenu. Biljka nije zauzimala centralno mesto u saksiji… ali zar sve mora da bude tako savršeno… Nismo ni mi tako savršeni… ali težimo ka tome. Tako i ovo bilje, neka se potrudi, jer „niko nije toliko dobar koliko bi mogao da bude ako se još malo potrudi“.
 
Izvor: uciteljica.kraljevo.com