Једног дана, биће вам жао избубљеног времена. Само да то не буде науштрб дечијег здравља

31 маја, 2021

Једноставно школа га не занима, а кад игра видео игрице он је миран, његова концентрација и пажња су боље него код одрасле особе. Увек побеђује!

Foto: Canva

Понекад помислим да пишем о баналним стварима. О нечему што у суштини сви знају. Поготово кад пишем о темама везаним за здравље и васпитање деце. Јер, већина људи, просјечног нивоа свести, зна да направи разлику између доброг и лошег за њихово дете. Онда наиђе дан, кад ме стварност дочека неспремну и кад видим, да и није баш тако. Да, иако су неке ствари поновљене хиљаду пута, да иако дневно осване бар десет чланака на једну исту тему, то не допире до свести родитеља. На жалост и штету, деце.

Срела сам јуче познаницу. Мајку петоро дјеце. Жену која је старија од мене више од десет година, и која има пет пута више родитељског искуства од мене. Најмлађе дете, син, има пет година. И дијагностификован му је АДХД , односно хиперкинетски поремећај који за резултат има хиперактивност, импулсивност и потешкоће везане за пажњу и концентрацију.

Најједноставније речено – то дијете не може да се фокусира на одређену активност. Има проблем са пажњом. Пребрзо губи интересовање за било коју активност, поготово за ону за коју је потребна одређена концентрација. Дете нема стрпљења да игру (нормалну, дечију игру, НЕ видео игру) одигра до краја, да саслуша причу до краја, да одгледа сликовницу до краја, пребрзо прелази са једног задатка на други, његова физичка активност је пренаглашена и понекад се чини да ни дете само не може да утиче на њу…

Ми живимо у иностранству. Овде обавезно дечије школовање креће са три године. Спојили су наш вртићи и наше предшколско образовање у једно и називају га школом (иако мени лично сурово звучи да дијете од 3 године креће у школу). Пратећи раст и развој њеног детета, стручњаци су поставили дијагнозу, на основу које, у школском картону то дете је заведено као дете са одређеним психичким хендикепом. Што ни у ком случају није негативно, већ једноставно том детету се посвећује више пажње. Школа улаже више труда и рада да би то дете могло лакше да савлада градиво, да прати наставу и да иде у корак са својом генерацијом. Нису га сместили ни у какву образовну установу, специјалног типа, али њој смета тај школски картон и та ознака – хендикеп. Смета јој до те мере да преиспитује дијагнозу постављену од стране стручних лица. Разумем је, јер ми родитељи у случају било какве болести, поремећаја код детета, прије прихватања чињеница прво помислимо – да нису погрешили. Питам је, да ли су тражили друго мишљење – јесу. Иста дијагноза. Али, она и даље сматра да њено дете нема поремећај пажње. Добро. Питам је, на основу чега она то закључује, да ми наведе један пример дететовог понашања који говори супротно.

(Напоменућу да ја нисам здравствени радник, да нисам дефектолог, да нисам педагог, психолог, већ само један обични родитељ који се труди да сваког дана научи нешто ново, што би допринијело расту и развоју мог детета.)

Њено образложење гласи овако:

“Он (дечак од 5 година) је са две године играо видео игрице толико добро да је побјеђивао брата који имао тад 18 година. Једноставно школа га не занима, а кад игра видео игрице он је миран, његова концентрација и пажња су боље него код одрасле особе. Увек побеђује!”

Наш даљи ток разговора, и није битан за овај текст, већ бих вас, онако генерално питала: “Зашто правите чорбу од дечијег мозга?”
И ово је најблажа, и најумивенија варијанта којом могу да вас питам, зашто уништавате рођено дете?

Птице на грани су пропјевале – телефони и видео игрице у најранијој доби су штетни за децу!

Али, не! Ми не посустајемо. Ево, сине телефон. Поиграј се! И то поиграј се, развуче се на пар сати дневно.

Нисам ја против цртаног филма. Моје дијете од двије године га гледа. На ТВ-у у ограниченом временском периоду. И знате како тестирам њен однос према цртаном филму? Тако да кад примјетим да јој је цртани филм, окупирао пажњу, понудим јој неку другу активност коју воли.

– Ко ће напоље?
– Чекају нас деца у парку?
– Слажимо коцке!
– Види нове оловке!
– Где је Жика? (пас)

И у случају да само једном не одреагује на моје позиве, гасимо ТВ, не гледамо цртане наредних дана, а онда и кад их гледамо, је знатно краће него прије.

Нисам ја неко ко никад није дао телефон детету у руке, нити сам нека свемајка која има право да неком држи предавање, али се само трудим да одржим њено здравље које је имала на рођењу.

Нема смисла да тврдим, да је дијете моје познанице оболило од АДХД-а због прекомјерног времена проведеног испред екрана, али постоје истраживања која кажу да екран утиче на појачање симптома те болести.

Са неке друге стране, кад занемаримо (ако је то уопште могуће) тај утицај на здравље наше дјеце, јесте ли ви свесни колико они брзо расту? Док пар пута напуните батерију мобилног телефона, они су већ одрасли. И на питање – хоћемо ли прошетати заједно?

Одговориће – Кево, смараш!
.
Једног дана, биће вам жао избубљеног времена. Само да то не буде науштрб дјечијег здравља.

Пише: Љиљана Шпанић

Извор: Детињарије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама