Једног дана ће вам тако недостајати. Једног дана, кад кренете до тоалета, чуће се само тишина, уместо малених руку које покушавају да отворе врата или вичу из петних жила док не изађете из тоалета а да нисте успели честито ни да оперете руке.
Једног дана ће вам недостајати то очајање које можда данас осећате зато што никако да све постигнете. Јер, једног дана, биће довољно времена за све. Једног дана.
И кад вам неко каже да уживате сад док су мали, у себи помислите „као да је то лако”. Није лако. Али покушајте да себи понављате да ће вам све то једног дана силно недостајатиt.
Ово је нешто што говорим себи из дана у дан када сам на ивици стрпљења. То је мантра која ме покреће јер, ма колико звучало отрцано, ипак је истина.
Једног дана, корпа за веш неће се превртати јер је препуна мајица за физичко и ствари које су ношене свега пар сати па бачене на прање. Једног дана, неће бити ни бескрајних гомила суђа у увек препуној судопери.
И недостајаће вам.
Недостајаће вам то да сте неком потребни све време. Недостајаће вам да чујете то „мама” 425 пута на дан јер сте им потребни за сваку ситницу.
Једног дана неће бити никог за кога ћете морати да планирате забаву током распуста и померате своје обавезе на послу како бисте организовали чување. Јер ће, једног дана, они живети свој живот, имати своје планове, пријатеље, послове.
И тај живот, за који сад мислите да не можете да дочекате – можда да бисте имали мало времена насамо са својим супругом, или једноставно мало времена за себе – тај живот ће доћи. И неће више бити нервирања због блата на поду, флека на тепиху или вечито неуредних соба. Све ће то бити испрано плимом и осеком живота.
И можда једноставно не можете да натерате себе да цените садашњи тренутак са својом гласном, причљивом, неуредном децом данас, али заиста помаже ако имате на уму да ће и овај дан проћи и да ће вам, једног дана, баш овај дан недостајати.
Једног дана, недостајаће вам да их водите у вртић и школу и одлазите по њих. Недостајаће вам њихови згрожени, ужаснути изрази лица кад виде да сте им припремили нешто здраво за вечеру. Недостајаће вам да вас зову у собу 10. пут тражећи чашу воде, још један загрљај, још једну причу или да вам испричају нешто страшно важно чега су се управо сетили, а што никако не може да сачека до јутра.
Недостајаће вам гомиле играчака од којих не можете да прођете сопственом кућом, недостајаће вам оно бескрајно спремање за излазак напоље у зимским данима, недостајаће вам ти мали слинави носеви који још нису научили да се сами бришу.
Недостајаће вам сва та бескрајна питања јер – веровали или не – постоји тај један, врло кратак период у њиховим животима, када они верују да ви знате баш све.
Једног дана, неће тражити од вас да погледате све што су ново научили да ураде, да пратите сваки минут њиховог дана. Једног дана, неће непрестано тражити ваше дивљење и ваше одобравање. Једног дана, ако све урадите како треба, имаће довољно самопоуздања да већину ствари ураде без вас.
Зато, кад следећи пут пожелите да вриштите, вичете или једноставно побегнете кроз врата јер вас нико не слуша, само реците себи да ће доћи то време када ће вам недостајати сав тај дивни хаос који сада живите. Може вам та мисао мало помоћи да умањите осећај беспомоћности баш тог невероватно тешког дана у ком вам се чини да губите разум. А који ће вам, једног дана, претпостављате, недостајати.
Иако је немогуће да у потпуности уживате у сваком тренутку родитељства, свакако ће вам бити лакше да се у најтежим моментима сетите да ће вам, једном дана, све то недостајати.
Приредила: А. Цвјетић