Pitate dete: „Kako je bilo u vrtiću?”, a ono odgovara: „Dobro”. „Šta ste radili?”, dete kaže: „Ništa“. „Šta ti se dopalo kad kažeš da je bilo dobro?“, a dete odgovara: „Sve mi se dopalo” ili „Ništa mi se nije dopalo“.
Vaše dete provodi i po devet sati dnevno u vrtiću. Ono tu ima neki svoj svet za koji vi ne znate.
Želeli biste da budete upućeni u to što mu se događa, ali dete neće da priča o vrtiću ili nerado priča. Pogrešno je da roditelj insistira na razgovoru o vrtiću ako samo dete o tome jednostavno ne želi da govori. Ono što vas zanima možete da saznate i kroz igru. Dobar način da saznate šta se vašem detetu događa u vrtiću je da se sa njim igrate vrtića. Ja sam to radila sa starijim detetom i pored toga što sam puno toga saznala, veoma smo uživali u igri.
Evo kako to izgleda detaljnije:
Prvo treba da pitate dete da li želi da se igrate vrtića. Ukoliko ono nije raspoloženo, nemojte insistirati. Dete se igra zbog zadovoljstva koje oseća tokom igre, a ne zbog spoljašnje prisile od strane roditelja. Nekad kasnije možete da mu kažete da želite da mu pokažete jednu novu igru (igru vrtića). Ako mu se dopadne igra ono će samo tražiti da se igrate. Kod nas je to bilo nekako spontano jer je dete oduševljeno prihvatilo predlog da se igramo vrtića. Moj je bio samo predlog, a koncepciju i tok igre sam prepustila njemu. Rekao mi je da ću ja biti vaspitačica, a on dete. Govorio mi je gde da sednem i šta da radim. Plišane igračke (kuca, meda, miki maus, žaba, kornjača…) su bili drugari. Npr. odredio je da meda bude Petar, žaba da bude Ana itd. Tokom same igre sam saznala mnogo toga: kako dete provodi vreme, kako rešava konflikte sa drugarima, ko mu je najčešće par, s kim se najradije igra… Saznala sam dosta toga i o vaspitačicama i drugoj deci (koje dete najčešće ide u kaznu, koje voli da tužaka, koje skoro uvek sve pojede, a koje neće da jede, sa kojom devojčicom druge devojčice neće da se druže…).
Deca vole igre uloga i pretvaranja. Naročito devojčice vole da imitiraju vaspitačice. Posmatraju i upijaju njihovu mimiku i gestikulaciju pa ne treba da se iznenadimo koliko su dobre u imitiranju vaspitačica. Oponašanje je jedan od načina na koji deca uče. Pored toga pretvaranje i maštanje su presudni za razvoj empatije, kreativnosti, sposobnost rešavanja problema. Imitativna igra, odnosno igra pretvaranja i uživljavanja u druge uloge je način da se dete oslobodi napetosti, da nauči da upravlja negativnim emocijama, da zadovolji svoje dečje želje i potrebu da se oseća odraslim.
Kroz igru se sa detetom povezujete na jedan smisleniji način. Zato uživajte u zajedničkoj igri!
Autorka: psihološkinja Branka Vasilev
Izvor: mojpsiholog.weebly.com