Једна мама ме је звала да се договоримо да њен син дође код мене. Објашњава ми да је он и даље одличан ђак, али је сад попустио са оценама. Не зна зашто се то десило, не зна када је престао да учи. Oн одбија да прича са њом, она не зна зашто. Мени дечје оцене обично нису много важне, па питам:
– А шта ми још можете рећи о њему, нешто што није везано за оцене?
– Како то мислите?
– С ким се дружи, има ли пријатеље, некога са киме је близак?
– Па, у ствари, не знам.
– Има ли неки хоби? Спорт, музика, нешто?
– Раније је тренирао свашта, сада не, каже да ће поново почети да тренира.
– Шта?
– Не знам.
– А шта воли да ради, како проводи време?
– Увек је у својој соби.
– И шта тамо ради?
– Нешто на компјутеру. Мислим да игра игрице.
– Знате ли које игрице?
– А зашто би ја то требало да знам?
Чујем промену, љутину у њеном гласу. Не одустајем.
– Зато што би нам то рекло шта га занима.
– Не знам које игрице. Питаћу га.
Имала бих ја још питања, али ми је јасно да она не би имала одговоре јер о свом сину не зна ништа. Зато, питам:
– Добро, шта сте мислили? Да ваш син дође код мене и да радимо, на чему?
– Па, на оценама. Рекох вам, попустио је у школи.
Није то први пут да водим сличне разговоре, али ми је сваки пут тужно.
Аутор: Јелена Холцер, педагог и оснивач Школе за родитеље