Не иду деца?! Чекај, а Томо?! Идеш сама?!
Било би фер да ово време које јурца напред, са собом под руку поведе и ставове и уверења. Лепше је путовати у друштву. Предрасуде могу да остану. Мука им је од вожње, не подносе кривине, и само кваре забаву.
Јер када постанемо нечије супруге и мајке, не престајемо да будемо и нечије ћерке, сестре, куме, пријатељице, колегинице. Има нас сасвим довољно за све.
Не, не идем сама ако идем БЕЗ деце, нити она остају сама ако остају СА бабом и дедом.
Памтиће ове дане по одласку по нову фризуру, по заједнички направљеним кнедлама, по тој пертли која је коначно завезана! И није ми жао што сам је пропустила. Срећна сам што ће се сваки пут кад их узму у руке, унук и баба сетити једно другог.
Ја ћу их памтити по туђем некад које сам доживела као своје, по стварима које висе поред прозора кола и нису се изгужвале, по причи и ћутању онда када нам то одговара, гласном смеху и афричким љиљанима.
Они те дане неће памтити БЕЗ мене.
А ја их СА свим оним што јесам, никада нећу заборавити.
Аутор: Маја Радовић