Моје дете неће сносити последице због мојих неостварених амбиција и неће тренирати хиљаде спортова, знати 5 језика до 10. године и свирати 8 инструмената.
Само ће ићи на пливање. И карате. И глуму. И можда виолончело. И на клавир, наравно. Као мама. А може и математика. Где је математика, ту је и електроника. Електроника и програмирање, руку под руку. Мало цртања и сликања, да не запоставимо креативно. Џудо, капуера, слободно пењање, падање, котрљање, скијање, клизање, ролање, скакање…
А онда он дође једног дана из вртића и каже да жели да игра шах. Како сам само то заборавила?
У време док сам га у стомаку носила, питала сам се како се то деца уче да сисају, ходају, трче, причају, играју, скачу… Нисам се сећала те епизоде “Опстанка” и цела магија ми је била непозната. О шаху, логаритмима и неправилним глаголима нисам смела ни да размишљам. А онда он дође, каже да жели да игра шах, ноншалантно поређа фигуре и каже “хајде, мама, хајде да играмо”. Како је научио? Када? Како сам пропустила то? Научио је као и све до тада. Пратећи своје инстинтке, породицу и другаре. Упијајући све, као сунђер.
Схвативши то, свесно сам одлучила да се у шах не мешам. Да то буде само његово. Да му не прљам ентузијазам и вољу својим алавим, родитељско-штреберским амбицијама.
Али да му омогућим да своје жеље оствари, односно да има прилику да игра. Купили смо таблу, нашли школицу шаха у комшилуку и били доступни за његова запиткивања и жеље за одиграном “само још једном партијом”. Без форсирања, без гурања и превише одушевљења.
Заједно са шахом, наша пандорина кутија друштвених игара се отворила. Сразмерно нашем труду да их научимо правилима игара које играмо, растао је и њихов бес и фрустрација због немогућности импровизације. Када измишљамо нашу игру, правила не постоје, правила дефинишемо ми и модификујемо све што пожелимо, али када играмо већ постојећу игру, правила се морају поштовати. А то је тако тешко објаснити дечјем слободном уму који је неискварен, отворен за увек другачија решења и машту.
“Не љути се човече” је постала игра звана агонија за све нас укућане. Наљути се и човек и жена и дете. Али смо остали упорни. Хладне главе, са пуно разумевања и љубави, учили смо их да прате правила. Јер, правила су битна и треба их поштовати. А онда се вратио једном из школице шаха. Уплакан.
– Зашто си тужан?
– Зато што је тешко. Зато што сам најмлађи тамо и зато што увек изгубим у шаху.
Оно мајчински у мени је желело да га заштити, поштеди свих будућих падова, пораза, суза и стресова. Да га загрли и не испушта и режи пред светом који жели да га повреди.
Оно животно у мени је желело да он настави. И да падне и да се удари и да заболи и да прихвати. Пораз, пад, неуспех и изазов. И да покуша да отвори очи, да обрише сузе, да подигне главу и достојанствено устане.
Јер, тек када научи да губи, моћи ће да победи.
Аутор: Тамара Зидар
Извор: Пино