„Kada se nađe u krizi, čovek, skoro po pravilu, naslućuje dva načina kako da izađe iz krize.
Jedan je način da iz nje što pre pobegne, izbegavajući po svaku cenu da sagleda i uzrok i posledice krize. Ovaj način je, nažalost, najčešći, ali sa posledicama koje su nedogledne i često tragične.
Drugi način, kome je svaki čovek u krizi takođe intimno sklon jeste da kroz razjašnjenje uzroka i očišćujuću patnju doživi nešto novo što ga može učiniti zrelijim, celovitijim, boljim kao čoveka.
Tačno je da svaki čovek beži od patnje i bola, ali još je više tačno da je čovek biće patnje i bola od kojih nijedan čovek ne može da pobegne. Veliki je izazov pružen čoveku onim šta će on da učini sa patnjom i bolom. Da li će da ih negira i porekne, da li će da ih proglasi besmislenim ili će u svakoj ozbiljnijoj krizi videti opomenu i šansu za svoje sazrevanje?“
Vladeta Jerotić