Тај тип васпитања какав сам ја имао зове се „турски тушеви“. Отац превише строг, мајка претерано нежна. Сад ћете рећи – како неко може бити претерано нежан? Може. Да се претера у љубави, то не може, јер љубави никад довољно. Али нежност и љубав нису синоними. А претерана нежност није добра.
А што турски тушеви? Па хладна и топла вода. Отац истуче, а мајка привија, даје чоколаду… То никако није добро. Дете би требало да може да се идентификује са оба родитеља. Они нису исти, али требало би да имају слично васпитање. Зато кажу педагози – умерено строг или умерено нежан И ОТАЦ И МАЈКА. Никако једно овако, друго онако.
Ја сам био веома бунтован младић. Бунтован према оцу. Али је он био мудар. Када сам имао 14 година донео ми је једну свеску и рекао: „Пиши!“. Питао сам шта треба да пишем. „Пиши сваког дана шта радиш. И не само шта радиш, него и шта мислиш и шта осећаш.“ Врло дуго сам писао тај дневник, чак 10 година. То ми је помогло да се бавим књижевношћу. Ја сам у Академији наука у одељењу за књижевност, а не за медицину. Људи се томе чуде. Кад сам тако данима писао, тако се и стил поправљао. Кад погледам уназад годину дана нешто што сам писао, увиђао сам какав сам био и шта бих боље. Не треба, када се уназад осврћете, да гледате само фотографије да бисмо видели какви смо били. Треба психички и душевни живот видети, јер је циљ поправљање.
Говори: Владета Јеротић, за емисију ТВ Лица