Има ли истине у старој пословици – „Гледај мајку, бирај ћерку“? На ово питање психологија великим делом може да да одговор. Тачније, психологија допуњује – гледај оба родитеља. Наравно, постоје изузеци.
Прошло је то време када су родитељи бирали својој деци брачне партнере. Ипак, овај обичај и даље траје у неким исламским земљама, у Индији, а можда и у Африци и Јужној Америци.
Владета Јеротић у дневном листу „Политика“, од 30. децембра 2017. године, пише о томе каква је улога наших родитеља када бирамо брачне партнере, односно када се заљубљујемо. Дакле, како се заљубљујемо? Случајем или скривеном законитошћу? Јеротић каже да дубинска психологија у XX веку указује на одлучујућу улогу оба родитеља у каснијем избору партнера њихове одрасле деце. Позната у психологији, добрим делом и доказана, идентификација детета са оба родитеља (када су присутни у раном детињству, до треће, четврте године детета) остравља трајан траг у несвесном бићу детета које ће касније, када се и ако се буде заљубило, бирати, несвесно оца или мајку „препознајући их“ у будућем мужу или жени.
Како Јеротић пише, овако одређени избор партнера може да буде срећан или несрећан, а зависи од тога какви су родитељи били. Замислите идентификацију девојчице чији је отац био алкохоличар и насилник. И не само алкохолизам, ту су различити спектри лошег карактера.
Не треба занемарити ни позитиван избор партнера – односно бирање партнера према позитивним особинама родитеља са којима се дете идентификовало. И ето где долази она стара пословица – „Гледај мајку, бирај ћерку“.
Још једно питање које се намеће јесте – да ли има „слободног“ избора партнера? По Јеротићу, овакав случај постоји али веома је редак. Јавља се код „индивидуираних“ појединаца, код оних који су остварили тежак пут „од индивидуе до личности“.
Извор: Bizlife