Još jedan vikend-seminar je iza mene

oktobar 14, 2019

Još jedan vikend-seminar je iza mene. Naporna dva dana presipanja iz šupljeg u prazno. Predavači eminentni, iskusni, znaju gradivo, obezbedili propratnu literaturu,…ali meni ipak nešto nije po volji. Prvi dan još kako-tako, dobri govornici, vladaju materijom, čujem ponešto novo i korisno, ali drugo popodne, poslednji blok predavanja, već na izmaku snage i  strpljenja, jedva sam se kontrolisao da ne ustanem i kažem: „Dosta više ispiranja mozga.“

Šta mi je zasmetalo? Nekoliko stvari.

Prvo, šta će mi predavanje o onome što sam slušao tokom studija. Da li posle završetka studiranja, desetina sati stručnog usavršavanja na slične teme i 22 godine staža u prosveti, treba neko da mi priča o tome kako se uči? Nisam zbog toga na seminaru. Želim da čujem, naučim nešto novo, konkretno, ono što će mi pomoći u radu.

Drugo, iritira me priča o savršenoj deci iz literature, iz američkih i raznoraznih evropskih i azijskih istraživanja, upoređivanja sa finskom, norveškom, kineskom decom, kad je to daleko od realnosti koja me čeka u mojoj učionici. Ni naša deca, ni njihovi roditelji nisu Finci, niti su naši standard i kultura finski. Zar ne postoji ni jedno domaće istraživanje, nešto što nam je blisko? Slušam kako treba nešto raditi, a u praksi su nam vezane ruke. Pričaju o beleškama u knjizi dok se uči, a mi podelili besplatne udžbenike koje deca mogu samo gledati, jer ako se, ne daj Bože, nešto napiše na marginama, roditelji će iz socijalne pomoći platiti tu knjigu.

Treće, a možda je to i prvo, a to sam rekao i na seminaru, smeta mi što su nastavnici odgovorni i jedini krivi za sve što se tiče (ne)uspeha učenika. Kao da su roditelji druga galaksija. Uveli smo ih u upravljanje školom preko Školskog odbora, u odlučivanje preko Saveta roditelja, a postoji li igde jedna rečenica o njihovoj odgovornosti za učenički nerad, nedisciplinu i neuspeh. Čuli smo od predavača da se roditelji bune što moraju da uče sa svojom decom, da im objašnjavaju i rade domaće zadatke, a to je posao nastavnika. I jeste, to je posao nastavnika, ali da li se tu, u učionici, završava ceo proces učenja. Dete nije naučilo na času, i nastavnik je kriv. Kao kad bismo rekli da je lekar kriv što smo bolesni. Bili smo u ordinaciji 15 minuta, dobili recepte, stigli kući, i još uvek smo bolesni. A ako govorimo o bolesnom detetu, ima li roditelj odgovornost da mu kupi lekove, da vodi računa da se ti lekovi popiju na vreme, da se izmeri temperatura, skuva čaj, odvede dete na kontrolu… Imam utisak da naš školski sistem ne prihvata činjenicu da ima učenika koji nisu zainteresovani za školu i učenje, da ima roditelja koji ne vode računa o detetu, i sva krivica za neuspeh se svaljuje na nastavnika. Rečeno nam je da je bitno da je naša savest mirna jer smo dali sve od sebe. Da, mirna mi je savest, ali dok sam činio sve kako bi mi bila mirna savest, uništeni su mi živci. Živce su mi iskidali učenici koje ništa ne zanima, koji su nevaspitani i agresivni jedni prema drugima, roditelji koji su sve prepustili školi, i sistem koji me zatrpava papirologijom, koji zna samo da me kontroliše i kinji, umesto da savetuje i pomaže.

Sad će neki reći, zašto sam išao na seminar ako mi nije koristan. Znamo svi kako se biraju seminari, s kojom motivacijom i razlozima im pristupamo. Ako imamo sreće da škola obezbedi pare za usavršavanje, najčešće neki jeftiniji seminar za što veći broj zaposlenih, koji nosi veći broj sati/bodova, onda ne možemo još i da biramo šta se nama sviđa ili šta nam je potrebno/korisno. To su uglavnom uopštene teme koje mogu slušati svi, od učitelja, preko nastavnika, do stručnih saradnika. A kad je nešto tako uopšteno, retko se dobiju odgovori na naša konkretna pitanja, pitanja koja imaju veze sa stvarnim školskim životom. Nisu mi potrebna teorijska mudrovanja. Nisam zadovoljan seminarom jer nisam dobio konkretne odgovore. Postavio sam dijagnozu, znam gde, u kome i čemu se kriju razlozi neuspeha; dajte mi savet, šta biste vi, predavači, konkretno uradili da se suočite s mojim problemom. Ah, da, vi niste iz nastave! Kao ni oni što sastavljaju planove i programe. Onda ništa, radiću kao i do sada, s pameću dobijenom na seminarima ili bez toga.

Izvor: teachroland.wordpress.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama